24. Juna 2018. | 10:42
Početna / Pokazivač pokazuje / Miki Lazarevic: „Od Gušića do Zelengore”

Miki Lazarevic: „Od Gušića do Zelengore”

 U hotelu Zelengora predstavljen je svečano i sa poštovanjem život i testament pešadijskog kapetana Milovana Gušića, promocijom knjige Miroslava Miki Lazarevića „Od Gušića do Zelengore”. Ekonomista, novinar, publicista, pesnik, ali i aktivan penzioner Miki Lazarević, kao poznavalac prilika u kragujevačkom ugostiteljstvu istražio je njegovu istoriju koja je objavljena u jubilarnom broju informativnog listaKragujevac” 8. maja 1986. godine i nastavio da kopa po sačuvanim dokumentima u arhivama i novinama Jugoslavije i Kragujevca sačuvaši tragove u vremenu i logici za svij narod i budući narastraje publikacijom „Od Gušića do Zelengore.

Predgovor recezenta i izdavača Gradske organizacije SUBNOR-a napisao je profesor, pukovnik, književnik i publicista Željko Zirojević.  

“Grad ne čine zgrade i ulice već ljudi koji u njemu žive i njihova dela, ali to nije tačno. Svaka zgrada ima svoju priču kao i ova zgrada gde se sada nalazimo ima svoju priču, svoju tajnu. ZgradaZelengora” nekada „Grand hotel” dočeka svog glasnogovornoka Mikija Lazarevića. Zgrade ne mogu da govore, ali nađu načina da nam kažu svoje tajne”, rekao je moderator skupa, književnik Živorad Žika Ranković.

 Gušiću se grad nije nikada odužio! Nebriga vlada od 45. do danas rekao je vlasnik hotela „Zelengora” Milenko Marjanović. Autor se obratio gostima sledećem besedom: „Vi sada od mene očekujete da vam kažem zašto sam napisao ovu knjigu?  Ovo je pre svega dug prema Kragujevcu i svako ko god je nešto uradio za ovaj grad izvršio je svoju misiju. Drugi motiv je istina o velikom dobrotvoru, zadužbinaru, rodoljubu, znamenitom srbinu Milovanu Gušiću. Treći je što sam od ukupnog radnog staža skoro 10 godina radio u ovom objektu.

 Ja sam svojevremeno kao novinar napisao detaljniju istoriju kragujevačkog ugostiteljstva maja 1986. Od hanova, karavan saraja, mehana, gostionica, kavana i sl. Sada sam želeo da izučim životni put i zadužbinu Milovana Gušića odnosno njegovu životnu želju da to bude Grand hotel sa njegovim imenom. Ovim mukotrpnim poslom bavio sam se dve godine.

 Nesporno je da je Gušić zadužio naš grad. Nije se ženio, sahranio je oca, majku, dva brata i tri sestre. Bez ikakve vojne škole penzionisan je kao kapetan prve klase. Za zasluge je odlikovan Takovskim ordenom 5. reda. Dalje se nije moglo. Tada je shvatio da mu nedostaje obrazovanje. Družio se sa tadašnjim direktorom gimnazije Simom Živkovićem koji je presudno uticao na njegovu odluku da sve svoje bogatstvo nameni školovanju sirotih đaka ovdašnje gimnazije i Više ženske škole i podpomogne sirotinji i  udaji siromašnih devojaka. Bio je jako bogat čovek. Neki su to tumačili urođenim cincarskim mentalitetom, ali je nesporna činjenica da je celokupnu imovinu ostavio srpskom narodu. Svoju želju je pretočio u testamenat koji je sastavio 7. januara 1891. i u kome je u detalje predvideo sve okolnosti posle svoje smrti. Dugi niz godina poštovala se njegova želja.

 U toku izučavanja došao sam i do nekih dilema i podataka koji će se verovatno razjasniti u drugom izdanju”.

– –Šta je sa portretom koji je u boji naslikao M. Stajić i kome je plaćeno 150 dinara u objavljenom Izvešćiju u listu „Potpora“ 23. maja 1896? A nalazio se u Gimnaziji sve do Drugog svetskog rata?

-Šta je sa porodičnom grobnicom koju je Gušić podigao svojoj majci, braći i sestrama?

-Septembra 1901. objavljena je inicijativa da se Gušiću podigne spomenik pred zgradom Više ženske škole. Izrada je poverena Simi Roksandiću tadašnjem nastavniku Gimnazije. Danas na OŠ „Radoje Domanović“ stoji samo ploča da je zadužbina obnovljena 1995. godine bez spominjanja zadužbinara.

-Uloga Milovana Gušića je nesporna. U dokumentima je naglašeno da je veliki dobrotvor kome je odmah nakon smrti radi trajnog sećanja dat naziv ulice koja je prolazila pored njegove kuće. Naziv je izbrisan nakon Drugog svetskog rata da bi ponovo bio vraćen. Zabunu su stvarali podaci o izvesnom Ivanu Gušiću koga su Nemci streljali 1943. godine.

 Još jedna zabuna je što su dugogodišnjeg zakupca (preko 20 godina) Grand hotela Gušić Nikolu Mihajlovića mnogi oslovljavali sa Gušić. Istine radi on je bio poznati hotelijer koga je Kralj Aleksandar odlikovao 1933. ordenom Jugoslovenske krune 5-og reda  a u posleratnim godinama radio je kao šef u hotelu „Dubrovnik“ sve do svoje smrti (1965).

-Ko je promenio naziv hotela i kada?

 Grand hotel Gušić se spominje još u 19. Veku sve do kraja rata 1945. Osnivanjem GRUP  on ulazi u sastav gradskog preduzeća zajedno sa hotelima Moskva i Kruna. Sedmog maja 1946. Nakon toga istorija kaže (zabeležila ovdašnja SVETLOST 23.08.1946. da je otvoren renovirani hotel „Zelengora“. U tom vremenu promenjen je naziv. Pisanih dokumenata nema ali je logično objašnjenje da je zvaničnom promenom naziva ulica u kvartu Varoškom (1946.) Ulica Cara Nikole promenjena u Ulica Heroja Lole Ribara, Brankova u Lenjinovu, deo Jovanove u Karađorđevu, Blaznavčeva u Branka Radičevića, Gušićeva u dr Mihajla Ilića…

 

  • Kafanu GUŠIĆ pohodile su mnoge značajne ličnosti političkog, društvenog i kulturnog života.

 

 Poznati pesnik i slikar Đura Jakšić kafanski čovek i veliki gurman službujući u Gimnaziji 1863-1865. više se bavio crtanjem, ali je napisao pesmu Otac i sin zbivajući šale na račun vojskovođe amidže Vuleta Paštrmca čiji sin nije hteo očevim oficirskim stopama, već je bio nastavnik jezika i fizike.

 

 Danas ZELENGORA čuva duh starog Kragujevca. U njoj se odvija javni život. To je obavezna turistička destinacija koja je pre svega uspela da napravi kompromis tradicije i modernog doba. Trebalo je mnogo umešnosti da se okuplja mlada generacija, a opet da se sačuva istorija od zaborava. Spolja je to zaštićeni spomenik kulture iza koga se skriva početna zamisao Milovana Gušića da to bude Grand hotel  na najvišem nivou. Zasluge za to pripadaju najviše vlasniku hotela Milenku Marjanoviću koji je sa svojim sinovima uzdigao nivo hotela na najviše mesto. Nekada davno kavana, hotel, nacionalni restoran, a danas poslovni hotel u kome dominira italijanska i nacionalna kuhinja. Tu su obitovale ličnosti iz kulturnog, umetničkog i javnog života. Ko kaže da i danas nije tako?”,rekao je vidno zadovaljan Miroslav Miki Lazarevic.

 Na kraju promocije moderator je procitao Testament Milovana Gušića, a za dobro raspoloženje se gitarom i glasom pobrinuo kantautor Nenad Rakić, evrgrin pesmama o Kragujevcu.

Share on Facebook
Facebook
Novakujem

O autoru: Miloš Ignjatović

Miloš Ignjatović
Priređivač Šumadijskog ateljea. Fotoreporter ,,Blica'', ,,LID-'a'', ,,Sportskog žurnala'', ,,Svetlosti'', ,,KG novina'', ,,Politike''.