ODA BALKANSKOJ LEPOTICI – DRAGAN PETKOVIĆ
Recenzija za treću zbirku “ Reci, sine“ Admira Džibrića
Praveći sigurne i velike korake kroz svet sanjalica, dodirujući usput poneku zvezdu, uporno ostajući svoj i prepoznatljiv, Admir Džibrić stigao je do nove stiho-zbirke koja nosi naziv „Reci, sine“. Budući da Džibrićev rad pratim od samog početka, imao sam privilegiju da novu zbirku pročitam još u rukopisu i još jednom oduševljeno kažem: prepoznatljivo, a opet – novo. Admir se ovog puta, šetajući kroz svet sopstvenih stvaralačkih nemira, odlučuje za odu balkanskoj lepotici, kako bi se slobodno mogla nazvati ova stiho-zbirka jer u svakoj pesmi slavi lepotu i neobičan sklad zvukova, boja i mirisa, koje Bosna u sebi nosi.
Opisujući sve draži prirode u svojevrsnoj poetsko-putpisnoj šetnji, kroz prisustvo toposa Sarajeva, Mostara, Počitelja ili Igmana, autor jasno iskazuje ljubav za svoju rodnu grudu koja ništa sem ljubavi i ne zaslužuje.
Dajući povremeno balkanskoj lepotici jasna i prepoznatljiva obeležja ljudskog, autor se usuđuje opisati je kao jedinstvo duhovne, religiozne i kulturološke simbioze ljudi i naroda. Ne zaboravlja Džibrić u svom poetskom putopisu ponuditi nam i sve bogatstvo tradicionalnog govora, upotrebom nekih izraza na koje smo pomalo zaboravili ili ih je savremena književnost potpuno potisnula.
Iako uzimajući prilično težak zadatak da o lepotici piše posle velikana poput Andrića, Dizdara ili Selimovića, autor se sasvim opredeljuje za potpun kontakt sa čitaocem, zadržavajući karakteristiku iz prve dve zbirke da svojom iskrenošću i neizveštačenošću konstrukcija potpuno zaokupi pažnju svojih čitalaca, pokazujući im kako će se dobro razumeti jer ne koriste tuđice i izme, koje za neke savremene autore postaju svakodnevica.
Potpuno svesno autor svoju knjigu deli na tri ciklusa, prikazujući tako da za svoju Bosnu ima i um i srce.
Pojam rodoljublja u ciklusu rodoljubivih pesama Džibrić predstavlja šire no je to poslednjih trideset godina uobičajeno, pokazujući da to što je spreman da voli svoje i čuva sve autentičnosti svog, ne znači da bi tuđe manje cenio, ne sporeći ni jednim stihom altruizam iz prethodne dve knjige.
U ciklusu ljubavne poezije Admir prati nit koju stiho-zbirka ima od početka i prepoznatljivom poetskom osetljivošću slika trenutke i osećanja koja kao brze planinske reke teku kroz čitav ciklus, povremeno se stidljivo skrivajući iza pokoje odćutane rime.
Kao i u prve dve zbirke, Džibrić uspeva da na sebi svojstven način prodre u suštinu, pokazujući nam još jednom svoju sklonost ka refleksivnom.
Ako bih se usudio izdvajati pojedine pesme, učinio bih nepravdu celovitosti ove dušom slagane knjige koja je, siguran sam, od samog nastanka ideje baš ovako zamišljena. Kao neko ko je poslednjih godina zavirivao među stranice mnogih knjiga, usudiću se reći da, ako posvetite vreme stiho-zbirci „Reci, sine“, osetićete se značajno drukčije i biti bogatiji za jednu neobičnu šetnju kroz jedinstvo prirode i duha, za huk reka i neobičnost bosanskih vrleti.
Džibrić ostaje veran svom poetskom izrazu i dalje ponegde neumetreno i neopterećeno formom, slika svoje pejzaže, ne zadirući dublje od deskriptivnog sloja. Samo nekoliko stranica potom iznenadi vas snažnim emocijama i prikrivenom željom obučenom u tradicionalno jezičko odelo. Ne bežeći od samog sebe, sve vreme čitaocu šalje jasne poruke mira, ljubavi i razumevanja među ljudima, pozivajući ga na taj način da se pridruži korpusu onih koji su naučili da vole svoje, ne povređujući ostatak sveta. Admir Džibrić, putnik kroz vreme i predele, u svoj će poetski kofer spakovati još jedan deo svojih snova i izneti ih na scenu.
Ova oda balkanskoj lepotici savršeno pristaje vremenu u kojem je stvarana, ali će, sigurno je, snagom svojih poruka ostati zaostavština za budućnost.
Pesnik Dragan Petković
Jabuka, Pančevo
