Priča #17
Ne pravi se svadba zbog mladenaca, već zbog komšija – da crkavaju od ljubomore.
– Gospođice… Da li je istina da vi imate šest stanova od po 100kv/m, četiri ogromne kuće, tri mercedesa i oko sto miliona evra ušteđevine?
– Tačno je. Da mi nije toga, ja bih bio totalna sirotinja. Ne bih imala od čega da živim.
– A zašto nemate dece?
– Previše sam uložila u ovo što imam, da bih imala vremena i za decu.
– Ali… Kome ćete ostaviti sve ovo kad umrete?
– Sve ovo što imam, razgrabiće država i nastupajuće vlasti, imala ja dece ili ne. Ovako, bar neće imati ko da pati.
– Zar to nije monstruozno?
– Nije. Monstruozno bi bilo da sam sve ovo uložila u gomilu dece, a država i društvo ih pretvore i čopor gladnih vukova. Pa onda televizija, štampa i internet zarađuju na njima više nego oni sami. Svi su im veća majka od mene.
– Ali, vi biste i tada mogli da budete prostitutka, kao i sad?
– Da. Ali, tada bih bila kurva da prehranim decu, a sad sam kurva da drugi crkavaju od ljubomore.
Sve što postoji ima bar dva razloga da postoji, zar ne?
Priča #18
Gledam na televiziji kako su opremili zatvore. Tamo sada robijaši bolje žive nego polovina žitelja ovog grada, a za koje kažu da su „na slobodi“.
Rešio i ja da probam.
Ostavio sam opasač i petle, zapakovao sam pastu za zube i peškir, i krenuo u najbliži zatvor. Kažu: „Ne može! Nije ovo odmaralište! Nisi nikog ubio!“. U drugom, u trećem… svuda isto.
Setim se, onda, da sam jednom davno, čitao neku knjigu o nekom Raskoljnikovu koji je na sličan način rešio svoj životni status. „’Ajde i ja da probam“, pomislim u sebi.
Vidim babu na ulici.
„Neće ona još dugo“ – pomislim u sebi. – „Njoj je život samo mučenje, a ja se ovde patim“. Upucam je iz puške. Čitam: „Metak joj je prošao kroz lobanju, baba više nije u životnoj opasnosti“.
Pokušam ponovo sa drugom babom. Oborim je autom. Kažu: „Sem šoka i nagnječenja, većih povreda nema, pa će baba sigurno preživeti“.
Pokušam i treći put. Upucam treću babu u grudi iz pištolja. Kažu: „Metak nije oštetio vitalne organe, uspešno je izvađen, i baba se dobro oseća“.
Probam i četvrti put. Namestim da babi padne na glavu kameni blok. Kažu: „Osim lakše kontuzije mozga, većih posledica neće biti“.
Kakve su ove današnje babe? Ne možeš čestito ni da ih odrobijaš. U moje vreme se znalo: „Jedan metak – jedna baba“. Ali, zatvori su nam bili takvi da ni mrtvu babu ne bih tamo poslao. Valjda zato današnji manijaci koriste noževe, sekire, mačete… A, to ne! To, nikako! To ne bih mogao!
Zato sada sedim, kao podstanar, u sobici dva sa dva kvadratna metra. Taj Raskoljnikov me zabrinjava, noćima ga sanjam.
Kako neko ima sreće…
