CRV SUMNJE
Posle duge borbe uspeo sam da i mene pošalju na jedno Savetovanje. Doduše jednodnevno – tema: „Suzbiti rasipništvo“ – i sada me muči crv sumnje. Jeste, najzad su i mene poslali nekud gde posle ima ručak. Samo, rekli su mi da je moje mišljenje o tim ručkovima pogrešno, zato me i šalju, da mi to dokažu, i bolje bi mi bilo da ponesem nešto za jelo, i na čemu ću da kuvam, jer se krenulo sa takvom štednjom da i toalet-papir po tri puta prevrću.
Pošao ja, a rešio da prihvatim šalu, pa poneo rešo, i viršle, i senf, i sve potrepštine što uz to idu. A kad sam stigao – oko mene sve takvi kao ja. I oni prihvatili šalu, je li. Jedna i električnu rernu ponela, da joj se nađe. Onda je bilo Savetovanje, pa smo mi doneli Zaključke u kojima smo zaključili da je štednja korisna, da je dobro štedeti, da svi mi stojimo iza štednje, i još da je toplo podržavamo. Posle su i novine u Štampi objavile te naše zaključke zbog kojih smo se mi skupili da ih donesemo. A onda krenemo da izvršimo ručak i tu izbiju na površinu nepredviđene teškoće.
Prvo nisu dali da uključim rešo jer nije rešeno kako gosti Sastanka da plaćaju utrošak struje. Kažu, da odredimo mi sami Komisiju, jer ima ko bi samo rovito jaje da ukrčka, a ima ih što izvoljevaju pa bi obareno, što je veći utrošak struje, a da se i ne govori o rasipnicima koji bi da kuvaju pasulj sa papcima. I tako, odustanemo mi; ima da jedemo šta su nam oni spremili.
A to je zbilja bio prvorazredan doživljaj. Dobili smo po tanjir najčorbastijeg pasulja koji sam ikad video. Toliko je bio bistar da bi se na dnu tanjira na dubini od trista metara mogla videti marka automobilske gume, da je tu neko bacio. Posle prođe jedan kelner i na luksuznom plastičnom poslužavniku pronese između nas skoro celu kašiku prebranca. „To je u stvari povorka kelnera“ kažu nam domaćini, „samo se prešlo na štednju pa je manja“. A onda je bila licitacija, ko da više za taj prebranac, s tim da prihod ide u dobrotvorne svrhe, pa mi da se tu pokažemo. I jedan stvarno ništa od kuće nije poneo pa je morao da kupi taj prebranac, a mi smo ga gledali kako jede, i usput smo jeli žive viršle, i gutali nekuvana jaja – strašno dobro za grlo, operski pevači se tako hrane, a još je zdravije sa sve ljuskom, ko može celo da proguta – gledali smo ga, i pakovali rešoe što smo poneli, i tako…
Vidim, priče o tim ručkovima su preterane, ali me ipak muči crv sumnje da je to specijalan ručak za takve kao što sam ja. A nešto mi govori da još kako postoje i ručkovi na kojima se daje i jelo a ne samo Zaključci koje smo od kuće poneli. Ja sam za štednju kao i svi, i borim se za nju, ali zašto baš mene da zovu na Savetovanje na kome je štednja već stvarnost a ne ideal koji tek treba dosegnuti, koje ideale ja mnogo više volim…
