fbpx

Domaća radinost

Nekada najveselije sličice imaju najskarednija lica. Nekada crno-belo ispadne pozitivnije od obojenog. Nekada je malo mnogo, a neretko ostaje malo. Dešava se da je ponekad smisao zatrpan duboko, duboko ispod predloška. Dešava se i to da je očigledan onda kada je to očigledno. Dešava se i da ga nema uopšte.

Ko ne veruje, nek pita Maju Veselinović. Kod nje se to dešava stalno.

U toku svog…pa, ne baš dugogodišnjeg, a ne ni kratkog, recimo srednje-trajajućeg bavljenja stripom, Veselinović je izgradila stil kakav se retko gde nalazi u alternativnijem grafićkom izrazu. Naime, to je kombinacija grubih crteža, vidnog odudaranja od norme, i visprenog optimizma kakav se nalazi pretežno u dečijim slikovnicama ili ilustrovanim bajkama, pa što ne i stripovima na kraju krajeva. Krunski vrhunac je sastanak istih u zbirku „Neobičan događaj sa namigivanjem i druge priče“. A krunu je zaslužio varijetetima: tu su stripovi na srpskom i na engleskom, tu su stripovi koje je autorski potpuno sama odradila, kao i par kolaboracija (na dva konkretno scenarija pišu Dragana Mladenović i Mileta Mijatović), tu su stripovi sa puno kadrova po tabli kao i stripovi u potpunosti sastavljeni od splash stranica, tu su i stripovi namerno rađeni vodoravno. Uz sve to, tu su i ilustracije koje strateški dele stripove jedne od drugih (sa par izuzetaka).

foto: Maja Veselinović
foto: Maja Veselinović

Priča kojoj je album postao (ne)suđeni imenjak, „Neobičan događaj sa namigivanjem“ je sinteza najvećeg procenta ovog albuma. U sebi ima protkane svakodnevne događaje, snove, maglovitost izraza, hitre i vesele pokrete, antropomorfizovane živuljke, ovu ili onu varijantu same autorke, poigravanje sa pop-kulturom, tekstovi pretežno pisani pisanim kurzivom, i, gotovo pod obavezno, poluautobiografske crte i crtice. Podnaslovljen je sa „ili, Koga je briga za jednooku princezu?“, što je dodatni trend albuma, ali u manjoj meri. Preciznije rečeno, Veselinović voli da se poigrava sa naslovima – nekad ih podnaslovi, kao ovde; nekad ih umetne kao deo teksta u sklopu samog stripa (priča „Pekmez od šljiva“), a nekada se samo dotakne onog klasičnog „nacrtao/napisao“ i spinuje na drugačiji način-do-dva. Veselinović takođe obožava i prazne „balončiće“ – jeste, deluju kao džinovske suze, ali su balončići (stilistički izbori su prelepa stvar) i neretko na tabli iskoči najmanje jedan prazan ili ispunjen nekom spiralicom.

No natrag na same priče. „Stripovi su dobri za mozak“ interesantna je interpretacija pričanja viceva. Štaviše, ovo se može nazvati i „Vic: Prolog“ ili „Pop-Kultura, Počeci: Vic“, ili „Vic, the Prequel“. Naravno, ovde i dalje vidimo da Veselinović pribegava animalizaciji likova, i to bukvalno (oblačenje u kostime i sl.). „Povest o Jugoslavu“, scenarija Dragane Mladenović, već je malo teža priča o odrastanju, ratu i gaženju istorije. I to ne gaženju u smislu da Veselinović iznosi istorijske neistine. Ne, gaženje lične istorije individualca, nekoga ko po udžbenike neće biti bitan, nekog sa ulice, nekog običnog. Naravno, pored jakog kolorita i nasmejanih lica, naznake o ratu i pogibiji su kontraproduktivno tome neizmerno jače i zagušljivije. Zato je i morala da usledi znatno pozitivnija priča „Bio je to dobar početak“. Kišica, baštovanka, ozleđena ptica, kratak kontakt, let zbrinute ptice natrag u prirodu i mirni nastavak rada na biljkama uz osmejak. Nikakvo lupetanje po metafizički, nikakve postmoderne svinjarije. Ovo je jedan od najboljih stripova u ovom albumu, a to je zaslugom upravo te jednostavnosti radnje. Ovo nije klasična strip priča. Ovo je stripovni haiku.

Samim tim, peta priča, „Most mora da bude lep“, mora da bude za nijansu setnija. Počinje andrićevski, kao legenda o mostu – doduše urbanija – sa sve mitopoetskim patosom, pojedinim događajima, gašenjem (tačnije nasilnom smrću) istog i prijatnim, a i onim drugim, prisećanjima. Ono što sledi, u sklopu šeste priče, je jako, jako setnija, jako neprijatnija priča, i verovatno prvi proto-SF na koji čitalac nailazi u ovom strip albumu. „Pitomi je počeo da veruje u nauku“ je Veselinović počela poluoptimistično, otkrovenjem, realizacijom da je nešto progres. Biljke zecu Pitomom rastu veće nego ikada, finansijski uspeva, hrani se kao bog. Međutim, jedan pogled na poslednji kadar, gde vidimo da je Pitomi u staklenoj kupoli među desetinama takvih, na napuštenoj planeti koja nije Zemlja, i da uz to pomisli da „…od kada je poverovao u nauku, sve mu je izgledalo moguće“, i već se zadržava jako neprijatan ukus u ustima. Ukus koji će se preneti na još jednu priču Pitomog. No između te dve priče jedinog lika koji gostuje i u još jednom stripu koji nema njega kao protagonistu,nalazi se prvi strip čitav napisan na engleskom, „Oswald loved that mouse (no matter what)“. Ova priča je takođe više vic nego neka dubokoumna mislolomka. U principu, zec sanja svog omiljenog lika (koji neopisivo podseća na Mikija Mausa, zato što to i jeste) i bunca, na veliku žalost svojih roditelja. Opet, ništa komplikovano, lep odmor pred novog Pitomog. „Pitomi je naučio da uživa u dokolici“ malko produbljuje postapokaliptičnost prethodnog autinga ovog zeke. Naime, klonirano sunce, napredak u nauci – sve to ga je dovelo do tačke da ne mora da radi ništa. Na to se i ispraksovao. A eto, opet nam poslednji kadar kaže o onom ružnom iza onog lepog. Prazna soba, nepročitana knjiga. Pitomog nema nigde. Upravo to dokolica pravi od čoveka – osećaj nepostojanja, beznačaja, očaja.

foto: Maja Veselinović
foto: Maja Veselinović

„Teološka rasprava“ je možda najslabiji deo ovog albuma. Scenarista Mileta Mijatović je pokušao da radnju predstavi kao anegdotu, ili u najmanju ruku anegdotalni vic sa blagom kritikom na trenutne teološke trendove kod plebsa; međutim, crtački stil Veselinovićke ne odgovara ovakvoj naraciji jer je skučen i „upakovan“. Ako je suditi po ostalim pričama u albumu, Veselinović zahteva prostor, nužno joj je da se raširi i svim silama pokaže šta ume. Druga falinka je pomalo nevešt kraj, iako je zamisao iza istog relativno dobra.

Slede dva „Fitness-a“, jedan s podnaslovom „Tange“, drugi sa „Un Paso Adelante“. Ova dva stripa su možda jedina u sklopu albuma koja imaju tanku profeminističku notu, gde se dotiču ženskih pitanja (nošenje tangi i izgled žena u medijima), ali ženskih pitanja koja su mahom vezana za zemlje Zapadnog sveta, gde pravih zuluma prema ženama odavno više nema i gde se sve svelo na žaljenje o trivijalnim stvarima (nošenje tangi i izgled žena u medijima). Razlika je u tome što ova dva stripa nisu ideološki obojena, pa čak ni napisana sa ikakvom ideološkom tendencijom – ovo su lična iskustva, samim tim jasno uklopljiva u koncepciju albuma. A ako je za vajdu, Veselinović i treba da ubaci ovakva iskustva u strip, jer iz ličnih priča nastaju najinteresantnija dela.

Slede dve priče sa „Prijateljima“ u naslovu. Prva je pomalo vickasta, bavi se ingenioznim igrama cure i njenih najbližih, a ne krvno srodnih. „Prijatelji su baš to od mene očekivali“ se dotiče dečijih igara, oštroumnosti glavne akterke, kao i prozaičnosti same situacije. „Prijatelji (su imali pametnija posla)“ je, pak, mračniji, i ne samo u smislu kolor-crno-belo. Ima tu pomalo flerta sa depresijom, anksioznošću, strahom od gubitka, ako ne i latentnom mizantropijom. Mada je možda ovo poslednje više učitavanje no hipoteza. Jedino što bi ga tematski jače vezalo za prethodnika – sem naslova, naravno – jeste blagi, gotovo iščezli optimizam na samom kraju, onaj optimizam kakav treba da se održava da ne iščezne sasvim.

Slede par stripova koji su stilistički i kadrovski izuzetak. Naime, oba su „vodoravne table“, raširene na obe strane i namenski nacrtane za strip gde bi rikna bila po širini, ne dužini strane. „Biologičarka je najviše volela četvrtak“ je maltene sublimacija svega prethodnog. Ima visprenu protagonistkinju, antropomorfne životinje u sporednim ulogama, svakodnevne prozaične radnje, pomalo metafizike i nešto sete. Igrom slučaja je ovo i jedini strip gde se dešava tipičan stripovski potez – „crossover“. U jednom trenutku se Pitomi vraća, ovaj put u koloru, i to više od blic-pojave na jednom kadru. Štaviše, jedan od ključnih trenutaka u „Biologičarki“ uključuje njega. Ono što bi možda ugrozilo status crossovera je pretpostavka da je na snazi jedna druga stripovska glavna potpora, a to je „deljenje univerzuma“. Na samom kraju, kada titularna Biologičarka odlazi da meditira, okruženje je iznenađujuće slično onom gde Pitomi obitava: sitne planete a la „Mali princ“, izolovanost od ostalog naroda, osama… Naravno, ovo je najverovatnije samo estetska sličnost, s obzirom da ostatak stripa ne podržava ovu pretpostavku. Već naredni strip je mnogo više autobiografski, te je kuriozitet to što je pisan na engleskom. „A special kind of happiness“ govori o mladoj umetnici – već je evidentno ko ta mala umetnica treba da bude još od jedne nevezane ilustracije s početka albuma – i njenim ranim danima. Sem te autobiografske note, ova storija ne nudi ništa novo, ali ni ne treba. Sasvim je dovoljno to što je predstavljeno.

Naredna priča, „Pekmez od šljiva“ (naslov znatno duži) je još jedna u nizu najboljih, ako ne čak i najbolja, u „Neobičnom događaju“. Premisa je jednostavna, i opet autobiografska, a opet je po samoj kreaciji i sastavu jako inovativna i inteligentna. Prvo je tu glavna nit priče – baba pravi pekmez, klinka voli pekmez, klinka ždere pekmez. Ali je ovo iz pozicije odrasle osobe, te je dinamika likova kroz strip zrelija, i kroz naraciju – kao i kroz vizuelni predložak – klinka deluje pametnije, mudrije, veštije no što bi trebala da bude u tim godinama. Čitanje njenog unutarnjeg monologa je raj za oči, a krajnji trenutak u poslednjoj tabli utom i više nego zadovoljavajući. Ambijentalno i deluje kao da se sve dešava „odavno“, u detinjstvu gde je devojčici u bakinom prisustvu sve nekako braonkasto, mutno, bez puno dečijeg kolorita – ukratko, u bojama toplog, provincijskog doma. Poslednja priča je epistolarni eksperiment „Draga bako“, koji je nanovo anegdota i koji, za razliku od većine prethodnika, sadrži antropomorfne životinje samo kao sredstvo, ne i glavne (sporedne?) aktere. Putopis u malom, ili čak letopis u manjem, govori o dogodovštinama devojčice na putu za more. A kako sve te priče inače bivaju, i završava se sa devojčicom na moru.

Zašto je prva priča odabrana za naslov albuma? Dalje od ličnog izbora autorke i/ili uredništva, ovaj naslov savršeno obuhvata srž dela – sve ovo su neobični događaji, čak i kada su u pitanji najobičniji događaji mogući, i s obzirom da nisu u potpunosti izmaštani, autorka namiguje pri svakom; ukazuje na nešto dublji kontekst. Veselinović je uspela na par polja ovde; prvenstveno, uspela je da ustanovi i ojača sopstveni stil, pripovedački koliko i likovni, i da kroz praksu stekne ozbiljnost pristupa stripu. Možda bitnije je to da je uspela da, i pored te ozbiljnosti, zadrži neozbiljnu, zabavnu, dečiju crtu kakve u domaćem stripu ima malo. Uz to je jedna od šake srpskih stripadžika koje imaju objavljene strip albume, te je samim tim nabavka ovog štiva za najmlađe (i one tu i tamo starije) ženske prijatelje i bližnje pogodak u centar. Taman uz onu lutkicu kupljenu na nekom buvljaku nekog subotnjeg podneva.

Ivan Veljković
Ivan Veljković
Misli o stripu, pokatkad i filmu, bačene na digitalni papir i puštene u etar.