Jednog jutra odlučila sam da prošetam kroz moju ulicu.
Toga jutra, priroda se nije probudila. Uspavala ju je blaga i nežna zimska uspavanka. Celom ulicom vladala je zaglušujuća tišina koju niko nije mogao ućutkati rečima. Sve je tako tiho.
Blede sunčeve zrake, prekrio je oblak koji je u samoći plakao. Nema ni onih ptica što ga obilaze, ni hladnog, umilnog povetarca što ga miluje. Moja ulica me pogleda nemilosrdnim pogledom skore zime.
Zeleni pokrivač je obeleo i opao. Ostale su samo krhke grane što se lome i pucaju. Nakostrešeno drveće drhti jer je ostalo bez odeće i tako pospano ga nosi zimska uspavanka.
U senci jedne vrbe, sedi mali golub. Izgubljen, blatnjavih krila, mokrih nogu i očima punim čežnje plače, drhti. Poklonio se poznoj jeseni.
Tišina vlada i priroda u mojoj ulici odumire. Ja se radujem boljem sutra.
Autor: Aleksandra Milanović IV2
Učiteljica: Maja Arsić
OŠ„ 21.oktobar ”
Kragujevac
