E sad, ovo i te kako zvuči nenormalno, i svestan sam toga. Ali ako zadrete u priču dublje i uzmete u obzir sve izjave koje podržavaju istaknuto, onda – ako ste istog mišljenja – možete i vi potencijalno doći do istog zaključka.
– Đorđo Cukalos, Drevni vanzemaljci
Priznajem, jedan bezobrazni deo mene je umesto Cukalosa gore hteo da citira Alesa Džounsa, delimično zato što znam da bi to iznerviralo Dješku, a i Sašu, obojicu mojih dragih prijatelja i pride delatnika pri udruženju „Hrvatski autorski strip“, a delimično zato što su i Džouns i Cukalos poznati po podržavanju idiotskih teorija o vanzemaljcima i sličnim kreaturama. A vanzemaljce ističem zato što, kad sam čuo ime „Crna Željka“ i video table iz ovog Dješkinog stripa, poslednje – doslovce poslednje! – što bih povezao sa ovakvom estetikom jesu upravo vanzemaljci.
Ali su tu. I sad planiram da vam pojasnim kako.
Eh, crno dete… (ne ono Glišićevo)
Pre svega, o „Crnoj Željki“ se može reći da je jedan od najprodavanijih hrvatskih stripova ove godine, ako ne i najprodavaniji (jedan mu možda parira). To sam imao privilegije rođenim očima da vidim na OHOHO! Festivalu održanom krajem septembra. Pomaže u tome činjenica da je doslovce ceo album crno-belo-siv, od prednje do zadnje korice – nema niti jedne druge boje. Pritom pomaže i to što je naslovna idealno dizajnersko rešenje – crnilo zemlje koje se od crnila neba odvaja par svetlijih linija, a u sredini, vertikalno, glavnu akterku stripa ogromni snop svetla vuče u vis. Ne moram da vam ističem šta to svetlo indicira.
Dakle, odmah imamo estetiku. Ali nije sve u njoj. Naposletku, strip treba da ima dobru priču, dobre likove i dobre poruke. Jedan od prvih razgovora koji sam imao sa Markom je upravo bio o jednom scenariju koji sam tada napisao, gde mu je prva i osnovna kritika bila „ova junakinja je previše uspješna, ja više volim kada se protagonisti malo pomuče i kada vidimo razvoj likova“. Dakako Kembelovski pristup materiji. I sad kad imamo Kembelov obrazac na umu, preispitajmo Željku.
Željka je negde između osnovne i srednje škole po godinama. Nosi pretežno crno, muzički voli da se Kornira i Slipknotiše, izbegava društvo i, ključno – ne govori. Ne zato što ne ume, već zato što neće. Uz to, veganka je, pali cigaretu za cigaretom, a atletski je jad i beda koja ne može jednu loptu da šutne.
Ukratko, ova mlada akterka je sve ono što bi jedna Slavonija, barem ona konzervativnija, osudila na prvi pogled. Preciznije, ovo bi osudila Slavonija od pre nekih tridesestak godina; sada su ti trendovi ipak malo popustili. Međutim, to ne umanjuje simboliku Željke, koju ću odmah istaći – ona je trn u oku etabliranim autoritetima.
A etablirani autoriteti ovde imaju ulogu usvojiteljske porodice, sa lenjim pijandurom od teče i debelom gnjavažom od tetke. I ne treba zaboraviti ni uskoumno društvo sazdano od iritantne dece, egomanijaka sveštenika i lokalnih paora-mesoždera. Nema te osobe koja Željku smatra prijateljicom, pa čak ni interesantnom – sem vanzemaljaca, jelte.
Kroz tri priče, Željku pratimo u takođe tri nimalo prijatne situacije. Prvo je tu njena prva vanzemaljska otmica tokom Božića, onda njene halucinacije prožete doslovnim tumačenjem psovki, i na kraju njen bliski susret horor vrste na jednom iritantnom društvenom događaju. Tokom svih ovih priča, Željka je tiha, trpi gluposti, potpuno je nedruželjubiva i retko kada, dakle jako retko kada, zabeleži neki vid lične satisfakcije. Detaljnije ne odajem priče, jer treba da iz ovih stopa nabavite „Željku“ i da je overite.
Pripovedačka mreža
Dješka kao scenarista ima jednu dozu humora koja se lako prepoznaje. Primera radi, njegov vanzemaljac će lamentirati činjenicu da, recimo, ljudi ne slave rođendane znamenitih figura, a slave rođendan Isusa Hrista koji istorijski nije postojao (mali fact check; bez obzira na to da li je bio običan čovek ili ne, istoričari se slažu da je u periodu do 33. godine nove ere postojao čovek sa imenom Isus koji je osuđen upravo za ono što stoji u Bibliji – od rimskih do jevrejskih savremenih izvora sve stoji crno na belo). Potom, individualni dijalozi između gostiju na onom događaju, pogotovo razgovori koji uključuju paorski flert, umeju da budu urnebesni. I naravno, ne treba zaboraviti poznavanje naglasaka i regionalnih dijalekata koji daju šmek svakoj priči.
A tu je i Dješka kao crtač. Iako je širem svetu poznatiji kao majstor animacije sa impresivnim rezimeom, on sam je jednom prilikom istakao da je želeo da se vrati stripu kako bi izbrusio zanat, jer je smatrao da ga je animacija, paradoksalno, „olenjila“ stilski. Njegov povratak je usledio između par priča vezanih za Željku. Naime, prvi strip sa njom je osvanuo na platformi „Stripovi.com“ poodavno, dok je naredni, u nešto drugačijem obliku, objavljen prethodno u fanzinu „Gavran“. Treći i finalni strip je rađen za potrebe specijalnog broja „OHOHOzin-a“ na temu horor mange, s tim što je ovde obrnut da se čita po evropski, i.e. sleva nadesno. Razlike u stilu se ovde vide u tome što je u pauzi Dješka neverovatno uznapredovao. Njegova stilizacija je puna kinetike, a potreban je jedan pogled na njegove likove i već po izrazu lica možete da protumačite kakvi su i koju ulogu igraju u priči. Ta veština se stiče godinama rada, i Dješka je dostigao tako visoki nivo gradnje likova vizuelno da malo ko u Hrvatskoj, pa i na samom Balkanu, može da mu parira.
Naravno, „Željka“ je album koji je uspeo i zato što pokriva sve Dješkine afinitete, stavove i ciljeve. Naime, Dješka svoju posvećenost borbi za prava žena, te veganstvu, alternativnoj muzici, umetničkom pristupu i ateizmu smešta u Željku bez pardona, a ne sumnjam da je, kao rođeni Osiječanin, i sam prolazio kroz slična iskustva. Pritom, on ovde postavlja i neka druga pitanja koja su možda pomalo i u drugom planu, poput nasilja u kući, otuđenosti od roditelja ili staratelja, konkretnim negativnim aspektima tradicije i preterane posvećenosti porodici, siromaštva, vršnjačkog nasilja, anksioznosti, duševnih bolesti. Onaj eskapizam koji Dješka, kao umetnik, ima, naša Željka, nažalost, nema. Sirota ne može čak ni na puš-pauzu da ode a da joj cigaretu ne ugase baražom grudvi od snega.
Sumacija
Umesto da sumiram delo, samo ću istaći da su, u vidu ilustracija, neki od najboljih modernih umetnika bivše Juge takođe doprineli albumu „Crna Željka“. I premda je album podeblji u gabaritu, sa dosta strana – neopisivo se brzo čita. Bez zezanja, moj primerak sam overio za možda 15 minuta sveukupno! Neću pogrešiti ako „Crnu Željku“ nazovem Dješkinim magnum opusom u stripu, niti ću pogrešiti što ću opet, besramno, da preporučim da isti kupite.
Nemojte da vas je sramota. Ta nije sve tako crno. Upamtite – čak i ako je sve oko vas jadno i deluje kao da nema izlaza, samo bacite pogled na nebo i pomolite se. Bog možda neće pomoći, ali vanzemaljci se možda i zainteresuju.
