Draga Ana…
Noćas sam plakala…
Sada se kajem, jer…
Pogazila sam svoju filozofiju života
Olako sam se predala prolaznosti
I pustila emocije niz mutnu vodu…
Plakala sam tiho, najtiše
Da ne remetim uspinjanje Meseca
I njegov smešak koji smo crtali kao deca
Dok smo maštali o večnim ljubavima
Toplom domu i deci…
Da, deci…
Sada se sve izokrenulo
Deca ne plaču… teše starije
Jer, zaboravila su svoje prve korake
Razbijena kolena, temperature
Iscepane sveske, pocepane pantalone
Slavske kolačiće i zapaljene badnjake…
To su te generacije…
Prihvataju samo najbrže…
A, ja sam volela te praznike
Porodična okupljanja uz sveću
Pogaču, žito, budevu na stolu
Mirisno šarenilo slatke botanike…
Draga Ana…
Noćas sam plakala…
Oteo mi se jecaj… glasno…
Urlik se razlio, a niko čuo…
Boli… navikla sam živeti
Otvorenog srca i časno…
Draga Ana…
Zato sam plakala…
Ne zameri…
Stara sam ja za tvoje lake korake
A, i suze nisu moje
One su generacijske, olinjale
Zato ih niko od vas ne primećuje…
A, plakala sam glasno…
Glasno…
Draga Ana…
