fbpx
spot_img

Kristina Janković: Krug u jednom danu

Žurno je išla mokrim ulicama. Tamo, na ćošku je zapazila grupicu mladih, čiji je kikot pratio sve do drugog ćoška, čak i kad je zašla u narednu ulicu. Među njima je bila i njena kći, koja je otišla od kuće pre više od godinu dana, jer nije mogla da trpi majčinu kontrolu. Lina nije ničim odala da zna da je tu i ona, a kći nije ni slutila da majka nešto zna. Makar ju je pronašla, bez obzira što je bila sa tim ljudima, na ulici. Vratiće se ona, čvrsto je verovala.  

Umorno se naslonila na okrnjenu fasadu zgrade, osećajući bol u nogama. Njene noge su kao po naređenju nekog drugog, same išle. Setila se bajke o Crvenim cipelicama, nasmejala se, i baš tog trena je prošao jedan dečak, koga je poznavala,  vodeći na povocu kuče, i pogledao je kao ludaka. Ona se smejala sama sa sobom. 

Taj dečko je znao da su osobe koje se smeju i koje su vesele, zapravo to nisu, da mogu biti jako opasne i loše, tako mu je objasnila majka. Majka je svoj strah u potpunosti prenela dečaku, a on joj je verovao, pa je požurio da se vrati kući pre devet, kako mu je inače i rekla.   Kuče je u jednom momentu potrčalo, a dečak je pustio povodac. Pozvao ga je mlako i gotovo ravnodušno, ali pas se nije vraćao. Došao je do ćoška, a tamo se pružao nepregledni mrak, pa se neveseo vraćao kući. Kako će majci reći da je pas pobegao. Ušao je u svoju zgradu i tu je sreo Marisu, devojčicu u koju je tajno zaljubljen. Srce mu je užurbano tuklo dok je on jedva čujno rekao ćao, ali ona je već izašla napolje, a da ga nije ni videla. 

Otrčala je pravo u naručje nekom starijem tipu. Dečak se snuždio, baš bi ona njega pogledala. Ipak, Marisa je bila starija, ali toliko energična i zarazno harizmatična, da su svi koji bi je videli trajno nosili njen pečat lepote na srcu. 

Dečak je stajao u polumraku hodnika zgrade, gledajući kako se to dvoje ljudi svađaju. Kliknuo je na prekidač  i pošao uz stepenice. 

Marisa je gestikulirala rukama, postavljajući pitanja gde je bio taj čovek sinoć, zašto je nije zvao i tome slično. Ona je bila divna prijateljica svima, sa distance, čim bi joj se neko približio, poželeo da bude sa njom, ona je nalazila razloge za svađu… Takva neozbiljna veza joj je davala sigurnost da je neće uplesti u kandže ljubomore.  Uplakana, potrčala je od njega, niz mračnu ulicu. Čim je izgubio iz vida, zapalio je cigaru i ušao u svoj automobil i otišao. Dosta mu je nje, ipak je ona klinka i to razmažena, prekinuće sa njom svaki kontakt, pomislio je u trenutku. Ipak, znao je da to neće učiniti, već koliko sutra pozvaće ga, biće kao med slatka, izvinjavajući mu se, i on će kao i uvek popustiti. 

Ušao je u svoj stan. Njegova žena je sedela u fotelji i pratila neku seriju. Kad ga vide, bez reči mu postavi ručak, iako je kasnio par sati. Ništa nije pitala. Kad ju je Lina pitala zašto je u takvom braku, zašto sve to trpi, Neda joj je odgovorila da njoj nije bitno šta radi, važno je samo da ima muža.

– Ali, ne razumem te. Zašto to trpiš, javna je tajna da te vara? – Neda uzdahnu. – Samo se ne volimo kao pre, to je sve. Znam da me vara. Kad je tražio da se razvedemo, odbila sam… ja volim da sam udata, da imam taj status udate žene. Nisam sama. A ti nemaš ništa, čak ti je i ćerka pobegla. 

– Da, verujem da si u pravu, samo moj muž je umro, nije me ostavio. – Lina se nikad nije ljutila. 

– Jeste, i to najgore što je mogao. Da te je voleo, živeo bi još. 

Lina je pogleda u čudu. Znala je da njena prijateljica ima izvrnutu logiku, ali nije joj to uzimala za zlo. Nedi je bila potrebna ta neka sigurnost, da ne bi morala da se suočava sa sopstvenom destrukcijom.  Lina se toga setila, dok je otvarala prozor u zagušljivoj sobi. Malo je odspavala na kauču u dnevnoj sobi, videla da nije baš toliko kasno i ponovo izašla da se prošeta. Kiša je odavno prestala. „Da te je voleo, živeo bi još!“, pomislila je, gurajući ruke u džepove. “Sigurno!”  

Dečak je stajao u jakni u hodniku stana,  pokušavajući da objasni majci da nije kriv što je pas pobegao. 

– Ti nisi u stanju ni najprostiji zadatak da obaviš. Ne razumem kako ti je to pobegao. Moraš da budeš čvršći, da ne bleneš okolo. Razumeš, ja želim da se ti snađeš u životu kad mene jednom ne bude. – Neko je pozvonio na vrata.

Majka pogleda sina. – Ja ću! idi operi ruke, pa da većeraš. – dečak uzdahnu sa olakšanjem. Ovog puta se izvukao. 

Otvorila je vrata i videla komšinicu sa petog sprata. Pre nego što je bilo šta rekla, pas je zalajao i ušao u stan. 

– Našla sam ga, slučajno. – reče Lina. 

– Pa hvala vam. Hoćete da uđete? – dečak je posmatrao šta se dešava i pomislio je da majka nije u pravu kad je rekla da su ljudi koji se smeju, loši. 

– Ne, neki drugi put. Hvala vam na pozivu, kasno je. – odgovori Lina i krenu uz stepenice.

Otključala je vrata i upalila svetlo u hodniku stana.

– Mama. – začu nečiji glas. – Ja sam se vratila. Molim te, reci da mi opraštaš. Ne želim više da bežim… od tebe. – Lina je zagrli. – Kakva bih ja to bila majka kad ne bih oprostila svom detetu. Dođi! –

Kristina Janković
Rođena u Zemunu, 1974. godine, sada živi u Novim Banovcima. Pesme i priče piše od detinjstva. Objavljivala u časopisima :„Buktinja“, „Sizif“, „Nekazano“, „Suština poetike“, „Šraf“, ruski časopis za književnost „Nevska formula“ i „Petruška nastamba“, portal "Konkretno", ...Svetlost dana ugledale su, zasad, tri zbirke pesama i jedna zbirka kratkih priča. Veći broj njenih pesama prevedeno je na ruski jezik u saradnji sa ruskim pesnikom i prevodiocem Vladimirom A. Babošinom. Dobitnica nagrada na međunarodnim konkursima poezije i proze. Član je Udruženja pisaca Srbije i Udruženja srpskih književnika u otadžbini i rasejanju.