fbpx

Krst

Foto: Dušan Stojančević
Foto: Dušan Stojančević

Sve više sam tuđ
I samom sebi stran
U gradu koji
Više nije moj.
U dahu se hvata buđ
I crni se dan
Bez tvoga sunca
Što sprema nespokoj.

Sve češće sav vid
Mi je magle huk
Od neke čežnje
I odbeglog smeha.
Ja sam zid.
Ja sam umoran vuk.
Ja sam hodajuća crkva
Prepuna greha.

Sve jače ranu bodem
I kopam svoj vrt
U bolu što
Sećanja žežu.
Vreme je da odem.
Ti si moja smrt.
Ti si moj krst
Na koji me živog
Za tebe vežu.

Tode Nikoletić
Tode Nikoletić
Ko sam zapravo ja? Pesnik? Sanjar? Putopisac? Snohvatač? Mali svitac čiji sjaj obasjava one koji vole, one koji rastu do deteta, One koji imaju krila da lete u bezgranično, i oči da vide beskonačno. Ili sam možda mornar bez mora, i gusar bez broda. Nešto kao Petar Pan nasukan u ravnici Panonije. Ko zna!? Verovatno sam kralj bez kraljevstva, Princ bez mača. Obućar koji popravlja svet. Marioneta čije konce pokreće zvezda. Pastir koji skuplja mirise šume u frulu I pretvara ih u zvuke. Možda sam… Možda sam… Biće ipak da sam samo obično DETE.