11. Decembra 2019. | 21:14
Početna / Strip / Lakonski lafovi

Lakonski lafovi

Našli ste se u poznim devedesetim – neredi u regionu se polako stišavaju (dok drugi predstoje), novca je i dalje malo, nade za bolje sutra još manje, a bilo kakva investicija u kulturu je u najmanju ruku smešna. Šta se dešavalo sa stripom? U Beogradu su cvetali „Luksorovi“ stripovi i onaj jedan časopis („Strip Manija“), u Vršcu je i dalje „Patagonija“ bila na snazi, a ni „Krpelj“ nije popuštao, pri Novom Sadu je „Marketprint“ još uvek životario sa povremenim izdanjima, Pančevci su i dalje mogli da se diče Zografovim uspesima odspolja, pri novoformiranoj leskovačkoj Školi stripa izašao je lokalizovani časopis „Arsenal“, a Nišlije su polako izbacivale regularne alternativce (dok se, u rodnom mi Svilajncu ništa stripovski nije dešavalo, što je praksa koju grad nastavlja junački do dana današnjeg). Sada već poznati i poštovani Ivica Stevanović je odavde potekao. Taj isti Stevanović će izbaciti iz svog pera „Ljubazne leševe“, „Bestijarijum“, „Izgubljene slučajeve“, „Prognana bića“ i slične ilustratorske projekte, „Katil“ i mnogo štošta drugo. Ranije radove, pak, vredelo je sakupiti u jedno spojeno izdanje. Što je i uradio, u vidu autorske knjižice „Gnusno-spodobni slučajevi, ili udesi“ sa podnaslovom (prednaslovom?) „rani radovi Ivice Stevanovića“.

Jasno su naznačeni periodi nastanka ovih strip-haikua, kako su od milošte nazvani. Taj period su četiri poslednje godine dvadesetog veka. Uklješteno između tvrdih korica i vezano metalnom spiralom umesto klasičnom riknom (kuriozitet sa kojim se retko koji strip može poistovetiti; videti pod „U šrafovima“ Alekse Gajića) je putešestvije još nedovoljno formiranog umetnika dok istražuje anatomske aberacije svoje uvrnute mašte, koja je u tom burnom periodu sigurno kreativno bujala kao nekrštena.

foto: Ivica Stevanović
foto: Ivica Stevanović

Radovi iz devedeset i sedme su obrazac za sve ostalo. Najčešće jedna tabla, jedan kadar, gotovo kao karikatura. Ali ne klasična karikatura. U uvodniku, Branislav Miltojević, jedno od važnijih imena niške filmske i strip teorije, govori o Stevanovićevom tadašnjem – i umnogome sadašnjem – stilu, fuziji grotesknih figura, svakodnevnih (za ono vreme) doskočica, vrcavih anegdota, viceva i humoreski, fuziji na koncu začinjenoj niškim dijalektom koji je avantura za sebe. Neretko će zajedno da pričaju kreature koje podsećaju na filmska stvorenja, mitološke gnusobe, moderne horor ikone sa ljudima koji prosto izgledaju kao karikiran narod. Dijalozi su toliko vankontekstualni da deluju kao ono što načujete u prolazu ka nekoj bitnijoj destinaciji. Ponekad se tu provuče i iznenađujuće kreativan humor („jeb’o si Godzilu u čeljusti“, iz stripa „U Godzilinim čeljustima“). A kad smo već kod „Godzilinih čeljusti“, ovde se recimo vidi ono „kreativno“ i „mlado“ u pomalo izlizanom izrazu „kreativni mladi autor koji obećava“; naime, ovde se provukla greška autora, jasno vidljiv crtež koji je krenuo, pa ostavio i nastavio na drugom mestu. Nešto kao naš mali, sopstveni Kufuov (Keopsov) sarkofag, koji je u startu nakrivo testerisan za vreme njegove proizvodnje. Ova igrarija sa greškama u crtežu se ponavlja i u odeljku devedeset i osme, i opet je raritet u domaćem stripu (i opet navodim Aleksu Gajića, ovaj put „Skrep-buk“). Period devedeset i sedme u Stevanovićevom crtežu odlikuju još dva detalja. Stripovi „Nemi osmeh“ i „Neško“ su urađeni drugačijom tehnikom, dok su poslednja tri – „Tolerancija“, „Glavni organizator“ i „Dećko koji obećava“ [sic]! odrađena kao jedna slika na dve table, tipična Stevanovićeva/stevanovićevska „duplerica“ koja će se vratiti u „Izgubljenim slučajevima“. Tu su takođe i „polutable“, odnosno stripovi koji zauzimaju jedan kadar, ali u okviru polovine stranice. U ovom periodu to su četiri stripa – „Sergej“, „Farmenke“ [sic]!, „Ozrenko“ i prvi deo „Partizanske eskadrile“.

Period sa radovima iz devedeset i osme je prirodna progresija prethodnog. Ne samo da je pun nastavaka nekih od prethodnih stripova, već i sam ima neke dvodelce u sebi. Uz to se Stevanović ovde za nijansu više poigrava stihovima, referencama, itd. Uz to, vredi pomenuti da je strip „Praznina“ ovde jedini koji ima više od jednog kadra – naime, dva. Pored toga, stripovi „Češ, češ…“ i „Sitan pankeraj“ mogu punopravno da se nazovu ilustracijama, s obzirom da nemaju dijaloga i da su, kao i 99% ovog izdanja, celi na jednoj strani. Međutim, nisu hronološki prvi koji su bez dijaloga (prethodnik im je „Nemi osmeh“, cca. 1997.). Ono što se duplira ovde su zanimljivi natpisi i logoi na odeždi, kao i urnebesne tetovaže pojedinih likova i likreatura. Ovde se polako javljaju i „tradicionalne“ uši Mikija Mausa, koje će više figurirati na kraju izdanja.

U čudnom, ali razumljivom hronološkom permutovanju, sledeći period je zapravo poslednji, odnosno pozna devedeset osma i čitava dvehiljadita godina. Znatno je manji u voluminoznosti upoređen sa prethodnim odeljcima stripa, i znatno puniji „polutabli“. Ovde se javlja življa boja, ili tačnije – ovde je boja kombinovana sa grubim stilom prve dve godine, što likovima pooštrava komunikaciju i interakciju uopšte. Čak se koristi i aktivnije u pozadinama, koje su u ranijim radovima bivale svedene na prikaz zemlje na kojoj likovi stoje, i to je to. Humor je ovde takođe mnogo samosvesniji. Čak dvaput se krši četvrti zid, u stripovima „U znaku grbavca“ i „U svetu postoji jedno carstvo…“

foto: Ivica Stevanović
foto: Ivica Stevanović

Poslednji u ovom izdanju, ali ne poslednji hronološki, je period devedeset i devete. Ovaj je najoštriji, najtvrđi, najbespoštedniji. Rat je uticao na sve, i onoliko koliko je sebi hteo da dozvoli, Stevanović je taman dovoljno provukao sopstvenu frustraciju oko sve te gungule. Miki Maus ovde preovladava kao vrlo jasan simbol. Ovde se takođe hronološki prvi put koristi boja, a uz to je ekskluzivno bez dijaloga. Najkraći je od svih odeljaka „Gnusno-spodobnih slučajeva“, ali najjače udara u centar. Stil je potpuno izmenjen, visceralan je, prepun atmosfere, i umnogome uvodnik onoga što će se crtalački naći u „Ljubaznim leševima“. Ovo je anatomija straha, vivisekcija besa, i naravno da je opravdano postala vrhunac i svršetak „Gnusno-spodobnih slučajeva“.

U tradiciji Ivice Stevanovića, svi stripovi su rađeni ćirilicom, i grafički i glasom. Opet nema puno autora koji pretežno ćirilicom rade (ovaj put vučem Nebojšu Pejića i njegove „Doživljaje Kraljevića Marka“ kao primer), te je ovo lep titbit informacije.

Jedino što čitaoca može da odvuče od „Gnusno-spodobnih slučajeva, ili udesa“ jeste njihova temporalna hermetičnost i, u podjednakoj meri, dijalektična. Starije generacije koje su rasle na jugoistoku Srbije u potpunosti će razumeti i obožavati ovo štivo. Mlađe i geografski dalje generacije mogu da uživaju u groteski, ali pošto je tematika dosta udaljena od njih, sve resto može biti izazov. Toj deci poručujem da je izazov vredan nagrade. Ostalima nemam šta da preporučim. „Gnusno-spodobni slučajevi, ili udesi“ govore za sebe. I, bogami, govore bez dlake na jeziku… ili jezika na dlaci… ili bradavice na uvetu… ili repa ispod pazuha… ili trećeg krila ispod osmog krila… ili crvene šake na praznom prostoru…

Share on Facebook
Facebook
Novakujem

O autoru: Ivan Veljković

Ivan Veljković
Recimo da ova persona voli umetnost. Recimo da ova persona smatra da je umetnost mnogo širi i bogatiji pojam od onoga što ljudi uglavnom pripisuju tom terminu. Recimo da se umetničke vrednosti nalaze podjednako i u književnom delu, i u slikarskom delu, i u filmskom ostvarenju, i u video igri, i u ostvarenju na polju stripa. Eto, rekosmo dosta (a opet nedovoljno), a pisaćemo još i više (i naravno, nikad dovoljno).