Zovem se Helena i to je, naravno, laž. Ali, pitanje istine, za koju se ljudi, navodno, za života bore, uvek ostaje nedorečeno. Svako ima svoju istinu, dok onu tuđu i drugačiju nazivaju lažnom. Mogla bih biti i Svetlana, to ime ima jednaku simboliku, ali ni to nije važno, ja se samo zovem, a više se nikome ne odazivam. Nema me u spiskovima i knjigama, nema me u dužnicima i posednicima. Ja sada živim iza oblaka.
Živela sam 62 godine i to je, naravno, laž. Odavno sam ja prestala da živim. To što sam se budila i disala imalo je neku drugu svrhu. Budila sam se da bih sa brigom ispraćala, sa strepnjom dočekivala. Budila sam se jer sam bila potrebna, jer sam morala, jer je trebalo. Budila sam se da bih kućila i čuvala. Retko sam se smejala, da zlo ne bi čulo. Retko sam se smejala a često nervirala. Zbog lošeg dana, zbog parking mesta, zbog tuđe zlovolje. Zbog posla, zbog razmaka među zubima, zbog gužve na ulici…
I često sam se plašila. Bolesti, rata, nasilja, nepravde. Plašila sam se od sutra, za druge i za sebe. Plašila sam se neuspeha svoje dece, plašila sam se da ću pogrešiti, da ću zakasniti, da ću se ogrešiti. Plašila sam se ljudske pakosti, prirodnih katastrofa i Božije ruke. Plašila sam se dubine i visine, brze vožnje, zmija i loših vesti.
Sada sam mirna i bez straha, i to je naravno, laž. I ta laž će nekome biti uteha, nekome će biti njegova istina. Nekome će baš ta laž umiriti savest za moje ukradene dane. A ja ću i dalje bdeti i strepeti, i možda ću se češće smejati, jer će me dobro radovati, jer ne mogu više pogrešiti. Kako god se zvali, kakvi god se rodili i kojim god putem išli, samo će nas oblak uvek čekati. I to je jedina istina
