Bio je to običan ručak, sa pitom od jabuka na kraju, sve dok baba Drinka ne zvecnu kašikom o tanjir i ne reče:
-Slušaj Milisave, mi smo domaćinska kuća i treba da kupimo taj televizor! Đever Mile kaže da ga u gradu skoro svaka kuća ima. Da se uzmu one pare, tamo znaš, i da se kupi. Za šta ih čuvamo, pa tek nam je še’set, nećemo još umirati.
Deca poskočiše od sreće, prevrnu se neko lonče sa vodom, ali se ostali ne pomeriše. Sin i snaha su ćutali a deda Milisav između zalogaja, onako kroz brkove, reče:
-Ako ti veliš, Drino.
-Dobro onda smo rešili. Sutra Đešu pare da se odnesu, da poruči i dotera. Ti Zorane da zakolješ onu dvisku, da se narod posluži, a snajka da iz svoje spreme izabere najbolju šustiklu. Skuvaj brašno, ja ću kontrolisati, da je uštirkamo, neka bude spremna.
Tog dana deca pitaše učiteljicu da ih ranije pusti iz škole jer im stiže televizor. Kuća beše puna ljudi, služi se i gosti. Pa ne kupuje se televizor svaki dan. Dođe Mile sa komšijom elektičarom, doterao televizor, antenu i stabilizator. U posebnoj kesi doneše i novine sa ispisanim programom za sedam dana. Starija unuka je morala da pročita naglas, pred svima, svaku satnicu i emisiju koja je bila upisana u novinama. Prisutni se praviše da im je sve jasno što čita i da su sve popamtili.
Posluša se savet da ga ne uključuju odmah jer se truckao usput, neka se malo sladi. Pošto je bio postavljen na obezbeđeno mesto malo su ga zavirivali sa svih strana. Svi su imali svoje mišljenje kako tu dospevaju ljudi i glasovi, od onih što su ponešto o tome načuli pa sve do đavolske rabote.
Baba Drinka strogo naredi da se televizor ne pipa rukama, da se ne bi pokvario. U sedam i petnaest posedaše pred televizor deca da gledaju crtani film. Najbliže televizoru, na stolicu tronošku, sela baba Drinka. Ostali po krevetima i klupama kao u pravom bioskopu. Žene ponele da pletu čarape, da ne dangube. Muškarci se uozbiljili i zagledali. Kad prođe Blic zavrte se ona lopta sa tačkicama i odjednom se pojavi neki muškarac, sve ih pogleda, i reče:
-Dobro veče.
Baba Drinka odgovori:
-Dobro veče sine, dobro došao u našu kuću.
Još poneko otpozdravi a neki samo klimnuše glavom.
Godinama je baba Drinka vodila računa da na televizor ne pada prašina i ne duva promaja. Da se šustikla redovno menja. Pozdravljala je spikere, poželela im lepo spavanje na odlasku a junake filmova smatrala kao svoje poznanike. One dobre hvalila a loše kritikovala. Nije dala deci da gledaju emisije o svemiru, jer se znalo da je na nebu samo Bog i ništa više. Pre uključivanja televizora kuća se morala obrisati a ukućani su bili obavezni da se presvuku u „stajeće“ odelo, deca da se umiju i začešljaju. Niko je nije mogao ubediti da ih ljudi iz televizora ne mogu videti.
A onda su deca porasla, televizor kupile i druge komšije. Ono četvrtasto dugme za drugi kanal se ponekad zaglavljivalo ali baba Drinka nije htela da čuje da se kupi drugi. Pričali joj da sad ima sa slikom u boji, ali džaba.
I kad ga je jednog dana izdalo srce lampaško a sin i snaha doterali „Ambasador 1000“, u boji, Drinka je žalila kao za rodom rođenim. Preneli su ga u njenu sobu, na stolicu, i prekrili kockastim stoljnjakom, gde je ostao do kraja njenog života.
Novi je retko gledala. Tvrdila je da to nije isto.
-Na mom televizoru je bilo svega lepog. Ovde nema ni Marije, ni Rođe. Po ceo dan pričaju o nekoj politici, ili neku loptu teraju. Sve neka glasna muzika i budibogsnama kakav narod…
Iz knjige „Revakcinacija“
