Rekla je: „Čekaj me, vratiću se.“
Rekla je: „Zvaću te svakog dana.“
Rekla je: „Misliću na tebe.“
Rekla je: „Nedostajaćeš mi svakog dana.“
Njegove crne oči bile su pune bola.
Otišla je.
London…
Svakog dana ga je zvala.
Svakog dana je mislila na njega.
Svakog dana joj je nedostajao.
Ni slutili nisu…
U sumrak dana žurila je ulicama Londona.
Kišne kapi su joj vlažile lice i kosu,
Ali njoj to nije smetalo.
Uskoro će čuti njegov glas.
I baš tu
Gde je u dugim telefonskim razgovorima
Govorila tim crnim očima da ne gledaju druge,
Da nju čekaju, da će se vratiti,
I da, baš tu, na tom mestu,
Srela je druge oči,
Plave poput beskrajnog neba.
A on je čakao, ni slutio nije…
A ona se svakog jutra budi srećna
I svakog jutra ugleda nasmejane plave oči.
Ona i ne sluti da tamo negde daleko,
Jedne crne oči svakog dana besciljno koračaju
Dugim ulicama u nadi da će je videti,
Da će se ona vratiti.
On i ne sluti da je sve
Uzalud.
