fbpx
spot_img

Margine

Postoji taj trenutak kada neke stvari prosto legnu na svoje mesto. Kada se jednostavno uklope.

Moje prijateljstvo sa autorom iz Makedonije zvanim Darko Bogdanov je mahom počelo iz zajedničkih interesa. Darko se poigrava u mraku, u nevidelu, pod koprenom koja se retko kada diže. Pokazao i dokazao je njegovo iskustvo autorskim albumom „Modus Vivendi“. Pokazao je da ima razloga i materije da svoje igralište prenese čitaocu na nimalo prijatan način, stilom koji opet nekako uspeva da bude alternativan i glavnotokovski u isto vreme.

Došao je još jedan trenutak gde su neke stvari prosto legle na svoje mesto. Gde su se uklopile.

U sliku je ušetao još jedan autor, scenarista Jordan Kocevski. Čovek čiji je smisao za humor umalo podjednako turoban kao…pa, njegove turobne storije. Kocevski zna gde da žacne, a Bogdanov je znao kako to da oblikuje. Nastao je (pretežno) njihov omanji kompendijum pričica „Mrak Humor Tišina“. Kompendijum koji počinje, nastavlja se i završava onako eliotovski, da ne kažem eliotijanski – prvo teskobnom pomrčinom, te smehom još malo pa do suza, pa onda ne tutnjem, već cviljenjem. Album je vredan pažnje ne toliko kao unikat na makedonskoj strip sceni koliko kao savršena slika i prilika Erosa i Tanatosa, negde ugnježdenim između ponekad klaustrofobičnih, ponekad beskrajnih kadrova.

Već pogađate, naišao je naredni momenat gde je štošta kudgod leglo na svoje mesto. Gde se puno toga uklopilo.

foto: Darko Bogdanov

Enter Hiro Šimada, autor koji dođe prijatelj Kocevskom, a uz to i autor dve kratke priče koje su poslužile kao osnovica za delo o kome će ovde biti reč. Naime, skaske „A Walk of Sin“ i „Drug Raid“ su postale kostur i oslonac najnovijeg izdanja makedonskog mračnog dvojca s nazivom „Vitezovi susedstva“ (slobodan prevod, može i „Riteri komšiluka“ ali nema taj prizvuk). Izdanje je ovaj put na sebe preuzela trenutno jedina strip izdavačka kuća u Makedoniji pretežno za domaći strip, „Strip Kvadrat“ iz Skoplja i njen vožd Nikola Temkov. Solidna knjižica od nešto manje od šezdesetak strana sa sve mekim koricama. Sa namenski odrađenim fontom posebno za ovaj strip. Sa dodatnim tablama iz radne varijante albuma od pre ne mnogo, ali stripovski previše godina.

Hiro Šimada je takođe i ime prvog od dva ključna aktera „Vitezova“. Neimpresivni čova sa naočarama i dugom kosom (a drugojačije likove Bogdanov ni ne vari; to mu je maltene trejdmark) se pridružuje svom ortaku Rendiju u misiji da svoj komšiluk povade iz bede. Svud unaokolo kurve, dileri, pljačkaši, reketaši, gamad. Rendiju je preko onog organa sve što se dešava u mestu gde je odrastao, te u trenutku što nafiksanog afekta, što legitimnog prelivanja čaše uzima oružje i kreće u odmazdu. Ključan element je „kreće“, pošto se ista saseca u korenu i umire usred redovne racije lokalnih plavaca. Međutim, Hiro ovde dočekuje svoj kraj u neočekivanom trenutku ljudskosti, jednom od naizgled retkih usred zaraženog susedstva.

Naredna priča je pak lišena heroja, barem u pravom smislu te reči. Omanja riba Nik je na poslu, gde dolazi negdašnji zajebani diler Džef. Obojica se otisnu na zadatak da opljačkaju jednog lokalnog dilera, da mu dok spava pokradu što heroin, što novac. Naravno, ispadne tarapana, i naravno diler završava raskrvavljen i onesvešćen, i naravno ključni lik – dugokosi Džef – dočekuje kraj na vrlo jedinstven način. Narator priče je ovde ipak Nik, ali on maltene ispada iz fokusa u zadnjih par tabli.

foto: Darko Bogdanov

Na zadnjoj korici „Vitezova“ stoji da je ovaj album prvi u noir stilu na prostorima Makedonije, u stilu Brubejkera i Azarela. Sa ovim se ne bih složio. Naime, noir je znatno, znatno prigušeniji, sa teškim kontrastima, ukočenom atmosferom, likovima koji su više arhetipovi no ličnosti. „Vitezovi“ u tom smislu nisu noir. Imaju elemente, to stoji, ali su, kao i svi stripovi ovog tipa, lična priča oivičena žanrovskim načelima. Likovi iz obe priče su lokalniji. Atmosfera jeste mračna (svojstveno obojici autora), ali nije noir mračna; više je svakodnevna, rutinska, onakva kakva ima izlaze, ali su likovima nedostižni. Nema mnogo pozitivnosti u albumu, čak i kada se Šimada (lik, ne pisac) bori za makar privid neke.

Vide se i poneki relativno poznati elementi superherojštine. Neodoljivo je pomisliti da je Rendi iz prve priče poput glavnog aktera video igre novije proizvodnje „Hatred“, ali su priče nastale znatno ranije od ovog poljskog sočinjenija. Naime, protagonista iz „Hatreda“, vickasto nadimaknutog „The Antagonist“, ima dugu crnu kosu, nosi kaput, ima grub glas, tonu naoružanja i želju da pobije narod u svom komšiluku zbog letargije u koju je svet upao. Nema daljeg motiva, samo ubijanje. Pominjem da je neodoljivo ovo povezati sa „Vitezovima“, pošto glavni lik iz igrice više liči na mirnijeg i pribranijeg Šimadu nego na bliskijeg po identifikaciji Rendija. Sa druge strane, Džefova govorancija može da vuče paralele sa svakim razočaranim mladićem koji je odabrao tupav cilj i držao se istog čisto radi onako. Savršeno bi se uklopio u „Trejnspoting“ da je Škotlanđanin.

Ultimativno, priče unutar „Vitezova“ govore o sitnim promenama unutar odavno odreknutog dela civilizacije nam. Sama pomisao da postoje čitavi gradovi oivičeni bodljikavom ogradom gde kriminal cveta natera čoveka da se zamisli dokle idemo kao vrsta. Odjednom mesta poput Marvelovog Madripura ne deluju toliko smešno. Bezakonje možda tupavim anarhistima deluje kao spas od svih društvenih boljki, ali je u praksi samo poziv na smrt. Hiro Šimada i Džef su to ličnim primerom pokazali. Njihove smrti su neceremonijalne. Jedan leži na putu bez mudrih zadnjih reči, drugi je samo nađen predoziran. A sekundarni akteri im maltene ništa ne preduzimaju povodom ovoga. „Vitezovi susedstva“ nisu moderna bajka sa melanholičnim, ali srećnim krajem. Oni su presek našeg zverstva koji ne daje čitaocu da diše.

Ipak, glede kreativnosti, ovaj album bih stavio u klasu ispod „Mraka Humora Tišine“. Iako su neka rešenja u priči znatno kreativna, nema tog razmahivanja kao u prethodniku. Crtež je takođe nešto oko čega su čitaoci Bogdanova već navikli. Tačno je da je prerađena varijanta superiorna i po kadriranju i po crtežu u odnosu na početnu (što se iz priloga na kraju stripa da videti), nisu vragolasti, niti pronicljivi, niti gromopucateljni kao u „Mraku“. Jedan interesantan detalj koji bih odvojio jeste Minjolinsko odvajanje priča putem ilustracije umesto davanjem podnaslova. Oba crteža predstavljaju sublimaciju ključnog lika i njegovog svršetka, i mada ovo nije Bogdanovljev crtački vrhunac, vrše posao dobro.

A došao je pred kraj i trenutak da još neki stvaruljci legnu na svoje mesto. Da se uklope.

Jordan Kocevski i Darko Bogdanov su pomenuli mogući reprint, dopunjeno izdanje ovog stripa. Ovo neće samo biti njihov prvi strip koji doživljava reprint sa dopunom, već će istorijski biti i prvi čisto makedonski strip koji dobija ovakav tretman. To nije mala stvar, pogotovo za strip o malim ljudima i njihovim malim tragedijama. A taj dodatni materijal, namenjen još od starta da ne bude samo dodatni, već možda i ključni, biće zatvoreni krug stvari koje ležu na svoje mesto. Koje se uklapaju. Koje postoje.

foto: Darko Bogdanov

Prethodni tekstVic nedelje: Tunel
Sledeći tekstDnevna doza aforizma
Ivan Veljković
Ivan Veljković
Misli o stripu, pokatkad i filmu, bačene na digitalni papir i puštene u etar.