fbpx
spot_img

Marko Spirić: Intervju sa dobitnikom Karađorđeve zvezde prof. dr Radmilom Jankovićem

Gospodine Jankoviću, ponovo razgovaramo. Nadali smo se da će ovaj razgovor biti nekim lepšim povodom, ali – šta je, tu je. Najpre, kako ste?

Hvala na pitanju Marko. Dobro sam, ponekad, ne baš retko umem da kažem, ,,dobro sam, borim se,,. Dosta toga sam prevalio preko glave, puno neprospavanih noći, ličnu tragediju, poneko razočarenje ali sam ostao istrajan. Čast mi nije dozvolila da pokleknem mada će neki ožiljci ostati doživotni.

Lekari su u proteklom periodu bili na braniku otadžbine, a kako stoje stvari i jesu i biće. Kako ste Vi lično doživeli ovaj protekli period kao običan čovek, a kako kao lekar?

Pa bilo je jako stresno i neizvesno. Tokom čitavog trećeg talasa i ova protekla tri meseca Jedinica Intenzivne Nege naše Kovid bolnice primila je jako veliki broj pacijenta. Anesteziolozi su se, kao i do sada, danonoćno borili za živote najteže obolelih pacijenata iz čitave južne i centralne Srbije i susretali sa teškim kliničkim slikama a ujedno i najtežim ljudskim dramama, do koje dovodi bolest Kovid 19. Kao lekar sam pre svega ponosan na činjenicu da se, eto verovali mi ili ne, vec drugu godinu zaredom donekle uspešno borimo sa ovom bolešcu. Naponinjem donekle, zato što i dalje postoje nedoumice i nedovoljna saznanja o virusu o prirodi SARS COV 2 virusa i patofiziologiji Kovida 19 ali se ipak dosta toga spoznalo tokom ovog vremenskog perioda i dosta toga učinilo da se spasi sto veći broj zivota. Takodje smo pokazali da mi kao lekari jos uvek imamo snage, volje i motivacije da u lecenju ovih pacijenata damo svoj maksimum i da svakodnevno unapredjujemo svoja znanja vezana za ovu bolest. Pored toga, čini se da iako je bio pod ogromnim pritiskom, naš zdravstveni sistem izdržao sve izazove masovne hospitalizacije pacijenata i najjace udare ove epidemije. Kao čovek i običan gradjanin sam zadovoljan činjenicom da smo među prvim zemljama u Evropi i regionu dobili vakcine koja je apsolutno dostupna svim građanima Srbije. Svakako, zao mi je svakog izgubljenog života i svake bitke gde mi i pacijenti nismo izašli kao pobednici.

Kako biste opisali trenutnu situaciju i koje su Vaše prognoze za budućnost?

Trenutno je situacija stabilnija u odnosu na protekli period, ali još uvek nije pod kontrolom. Broj prijema kako na odeljenju tako i u Jedinicama intenzivne nege je manji, ali je virus i dalje itekako prisutan u populaciji a ova podmukla bolest i dalji odnosi ljudske živote u svim starosnim dobima. Prognozirati bilo šta, narocito iz ugla kliničara je jako nezahvalno. Videli smo kako se broj obolelih strmoglavo povećava u samo par dana, kako nam se kapaciteti pune munjevitom brzinom, a sa druge strane, prazne jako sporo jer je proces lečenja i oporavka jako dug. Stoga se samo nadam da će se vakcinacijom transmisija virusa donekle usporiti, a samim tim i brojevi o kojima svakodnevno slušamo umanjiti.

Ima li nešto što u ovoj situaciji može da bude pozitivno za ljudski rod, možemo li iz nečega da crpimo snagu da istrajemo u ovoj borbi?

Pa da, svakako. Opet pominjem vakcinu jer je ona jedini način da se pandemija uspori i smanji broj obolelih. Dovoljna motivcija za nas medicinske radnike je broj uspešno izlečenih i oporavljenih pacijenata. Ali je taj „feedback“ od strane građana nešto što nas dodatno može motivisati da istrajemo u ovoj iscrpljujućoj borbi. Jako je bitno da naši sugrađani znaju da nam oni, pridržavajući se propisanih epidemioloskih mera, umnogome mogu pomoći da imamo što manji broj bolesnika, pre svega onih najteže obolelih u Jedinicama Intenzivne Nege kojima možemo posvetiti punu pažnju i maksimalno doprineti njihovom oporavku.

Protekli period je bio veoma stresan za sve, pogotovu za lekare. Želimo da pošaljemo jasnu poruku građanima kojom bi olakšali rad lekarima, a i sebe na najbolji način zaštitili. Kako bi glasila Vaša najkraća (pre)poruka?

Građani bi trebalo da shvate da su vakcinacija i njihovo ponašanje i odgovornost ono što može usporiti ili čak zaustaviti pandemiju. Apsolutno možemo pokušati svi zajedno da ovu bolest stavimo pod kontrolu. Svestan sam da svima teško pada ovaj način života i stres koji svakodnevno proživljavamo. I mi smo obični građani i nama je svega toga i previše ali nam je ipak poziv takav da svakog jutra smognemo snage da dodjemo na posao, obučemo celokupnu opremu i udjemo u Jedinicu Intenzivne nege tamo, gde nas čekaju najteži pacijenti, koji bukvalno hodaju po ivici života i smrti i koji u našim očima koje vire iza mutnih vizira i zaštitnih naočara vide poslednju nadu za spas. Poruka je jasna, a to je da građani moraju biti odgovorni prvenstveno prema sebi i svojim najbližima. Medicinski radnici u Srbiji nisu poklekli ni jednog trenutka, a bilo je dosta teskih momenata i verujem da ce ih biti još. Bilo je trenutaka kada je i naše samopouzdanje bilo na izdisaju, tada prestajete da verujete da ima nade da će se sve ovo završiti! A onda rađa se nova zora, dolazi novo jutro i nove borbe za svaki ljudski zivot. Mi smo tu i ostaćemo tu do kraja koliko god on bio daleko!

Na šta ste najviše ponosni u prethodnom peridu na koji se odnosi ovaj intervju? Šta Vas je najviše obradovalo?

Ponosan sam na svoje lekare i čitavo medicinsko osoblje koje se mesecima bori i radi u uslovima koji su za njih novi, naporniji i zahtevniji. Ponosan sam na njihovu posvećenost svakom pacijentu do kraja, bez obzira na ishod, na sve neprospavane noći koje su proveli pored pacijenata motreci na monitore i respiratore, svakog trenutka, svake sekunde, na njihovu časnost, profesionalno poštenje i ljudsku empatiju.  Ponosan sam na svoju porodicu koja je nesebicno sve vreme uz mene, sto su razumeli kada nisam tu i onda kada sam im bio najpotrebniji, kada su strepeli i brinuli, prvenstveno na svoje sinove koji su bez pogovora razumeli težinu mog poziva i zvanja.

Ponosan sam što sam u jednom istorijskom trenutku, spletom niza okolnosti postao vođa heroj bolnice, najveće Kovid bolnice u Srbiji. Bolnice koja je kordinisala čitavim Kovid sistemom na jugu i u centralnoj Srbiji. Ponosan na moje Spartance, hrabre anesteziologe, pulmologe, infektologe i mlade kovid doktore Kliničkog centra u Nišu koje sam vodio. Hrabre medicinske radnike čitavog juga, na njihovu rešenost da ne pokleknemo iako smo se savijali pod težinom pritiska jednog okeana ljudske nesreće i patnje koja je bukvalno kosila sve bolnice na jugu. Izdržali smo iako su mnogi mislili da ćemo pasti i da će se čitav sistem raspasti. Evo, vreme je pokazalo da to što radimo, radimo jako dobro i odgovorno. Hospitalizovali smo sve pacijente i uvek imali krevet viška za one kojima je bio najpotrebniji.

Orden Karadjordjeve zvezde posvećujem svima njima jer oni su pravi heroji ove epske bitke a meni je dovoljna čast i nagrada što sam ih vodio i što su mi bezgranično verovali. Najdraže priznanje, Oktobarsku medalju grada Leskovca, mog rodnog grada posvetio sam ocu koji je izgubio život boreći se sa Kovidom u mojoj bolnici, u mojoj jedinici intenzivne nege. Siguran sam da bi bio ponosan na moje držanje, na moju istrajnost i nepokolebivu borbu. Taj legat ostaće mojim sinovima, da s ponosom hodaju gradom koji je njihov otac toliko voleo.

Marko Spirić

Marko Spirić
Urednik portala "Pokazivač". Dugogodišnji radijski voditelj, novinar, marketing saradnik, dopisnik dnevnih i nedeljnih novina, časopisa i portala. Intervjuiše poznate ličnosti, prati estradna desavanja, piše životne priče... Humanitarac čija dela koja je činio i čini za ljude i životinje govore o njemu. Dobitnik je mnogobrojnih nagrada i priznanja za doprinos u novinarstvu na prestižnim manifestacijama. Rođen 1986. godine, živi i radi u Vranju.