Još dok je bio u srednjoj školi, na radiju se subotom emitovala emisija u kojoj su se slušaoci javljali, zabavljali i pevali uživo. Bilo mu je zanimljivo, pa se nekoliko puta javljao i osvajao nagrade, a pevao balade, uglavnom pop pevača Bojana Marovića sa kojim je sada dobar prijateljalj, a i saradnik.
Hteo je da se oproba u voditeljskom poslu, pa je svoja interesovanja usmerio na radio, ostvario svoj cilj i dugogodišnji san. Mediji su njegov život.
Radio je na lokalnim radio stanicama, od urednika, tonca, spikera, do marketing saradnika. Vodio je jutarnji i noćni program. Mogao je sve i ništa mu nije bilo teško, naročito da radi ono što voli.
Pored elektronskih medija, vuklo ga je da ide dalje i što se štampanog novinarstva tiče, pa je ubrzo i postao dopisnik dnevnih novina.
Oprobao se uspešno i kao meneken, manekenstvo je jedan od njegovih hobija.
Kasnije dolazi i portal Pokazivač koji je dobio na značaju i postao jedan od najčitajnijih medija, po pitanju obrazovanja, informisanosti i kulture, gde nakon nekoliko godina u dopisništvu postaje urednik.
Ove godine Marko Spirić je postao i dopisnik jutarnjeg programa najgledanije nacionalne frekfencije TV Happy, kao i autor emisije „Klik“.
Jedan od organizatora muzickog“ Apolon festa“ i voditelj programa.
Humanitarac čija dela koja je činio i čini za ljude i životinje govore o njemu. Dobitnik je mnogobrojnih nagrada i priznanja za doprinos u novinarstvu na prestižnim
manifestacijama.
Rođen 1986. godine, živi i radi u Vranju.
Marko, kakav po Vašem mišljenju mora biti jedan novinar?
Mislim da novinar mora biti svestrana ličnost i da ne sme da postoji neka oblast koju „preskače“, mislim da se tu vidi sposobnost i veličina jednog novinara da zna o svakoj temi po nešto i da nikada ne prestaje da uči i da se informiše.
Koje teme vas najviše zanimaju? Koja je to oblast novinarstva koja Vam najviše odgovara?
Oduvek sam više voleo da pišem vesti, izveštaje, članake…Radio sam i reportaže. Volim da predstavim činjenično stanje, da na najjednostavniji način informišem građane o najaktuelnijim temama.
Sa druge strane, jutarnji program mi daje slobodu koju isto volim, slobodu da svojim rečima nešto opišem, da nije sve toliko striktno, da imam priliku čak i da se našalim, da sam izvedem zaključak čitajući dnevnu štampu, što se, naravno, u informativi nikada ne radi. Imam utisak da imam dve ličnosti u sebi i volim što mi je pružena mogućnost da obe koristim.
Jedno vreme bavili ste se i manekenstvom?
Manekenstvo je bilo samo jedan od mnogobrojnih hobija koje sam ja želeo da isprobam i da vidim kako se u tome snalazim.
Na koji način Vam je manekenstvo pomoglo u životu, a kasnije i u karijeri?
Vi ste svesni da se manekenstvom bave lepi ljudi koji imaju samopouzdanja, ali to su osobe koje su suočene sa konstantnim kritikama i procenama, koje nisu nužno vezane za njihove sposobnosti, nego upravo za izgled.
To može da vam pomogne na sledeći način: da vas ojača, da očvrsnete i da shvatite, da to kako vi izgledate, nije dovoljno. Kada se vi nađete u prostoriji sa stotinu lepih modela i dođe kreator, koji bira deset modela za svoju reviju, za katalog, njega nije briga koliko dobro vi govorite strani jezik, na kom ste fakultetu, o kojim temama možete da govorite…Njega interesuje da li ste vi merama, estetikom, senzibilitetom uklapate u njegov koncept.
Šta možete izdvojiti kao lepu stranu novinarstva?
Iskustvo u medijima i karijera koja traje dve decenije. Poverenje, rad, iskrenost. Rad u medijima pomogao mi je da steknem i upoznam dosta divnih, ali i uticajnih ljudi u svetu politike i estrade sa kojima i dan danas održavam kontakt.
Smatrate li da ste dosledni sebi i svojim zacrtanim ciljevima?
Senzibilitet i karakter su mi takvi da – kada se predomislim, prosto se predomislim. Kada sam odabrao neki put, pa na pola tog puta poželim da skrenem na drugu stranu, ja to sebi dozvolim. Ima mnogo ljudi koji kažu: „Ali uzalud sada, izabrao sam, ovo treba da bude moja profesija“.
Šta Vas motiviše da, kada i život ili karijera krene u neželjenom pravcu, budete istrajni i da se nikada ne predate?
Mene su učili da je čast iznad svega, da je trud majka uspeha, da se poštovanje zaslužuje. Zato sam često u životu potpuno sam na vetrometini. Gledam kako se ruši ono što sam gradio: plačem, pa ćutim, pa otvrdnem. I znam da ću opet negde graditi, od početka, svom snagom. Dok stojim na vetrometini, gde me obilaze jedva me pogledavši, prave se da me ne vide ili beže u mišje rupe, nemam ideju šta ću sutra. Ali znam da me najjačim čini tako vidljiva razlika između nas koji smo dali sve od sebe i onih koji su (pro)dali samo sebe.
Vaš omiljeni citat?
„Traži sebe u meni, ne traži me nigde osim u sebi“.
„Živi kao što pišeš, ili će tvoje reči postati tvoja giljotina“.
Kako izgleda vaš prosečan dan?
Svaki dan je drugačiji u zavisnosti od toga kakav je moj raspored, nikada nisam želeo da radim neki posao sa kojim bih mogao da imam ili da opišem svoj prosečan dan, jer bi to za mene značilo da mi je posao dosadan, ovako se svaki dan nešto drugo dešava, svaki dan je poseban i ne postoji mogućnost da sve te dane svedem na prosek, samim tim ni da ih opišem.
Životni principi i navike.
Ulepšati život drugima sitnim i dobrim delima.
Poznati ste i po tome što se bavite humanitarnim radom, ljudi govore za Vas da ste čovek velikog srca.
Moja dela govore o meni koliko sam se angažovao u humanitarnim akcijama da pomognem sirotinji, bolesnima i onima koje su zaboravili da postoje.
Nažalost malo je ljudi koji imaju empatiju kao i ja, treba da se razvije svest o tome kod mnogih, naročito kod dece, jer su ona jedino neiskvarena i da pred njima tek stoji život koji treba kreirati u skladu sa prirodom.
Gajite i veliku ljubav prema životinjama, Vaš dom je okružen šapicama koje Vas iskreno vole i pružaju bezuslovnu ljubav zauzvrat što ste iz spasili sa ulice i udomili.
Psi nisu krivi što su napušteni, oni ne umeju da govore, ali osećaju i pamte, a verni su do kraja. Daj čoveku komad hleba, pamtiće te tri dana, a pas ceo život. U tome je razlika.
Žao mi je kada vidim napuštene životinje na ulici koje su tamo krivicom čoveka koji ih je u jednom trenutku uzeo svom detetu da mu budu igračka. Kada taj pas ili maca odraste više nije zanimljiv kao ljubimac već im postaje smetnja, a od smetnje nastaje pretnja.
Koje rešenje u takvim situacijama predlažete?
Zakon o dobrobiti životinja i uopšte zakon je dobro uređen samo ga treba sprovesti i pridržavati se. Postoje besplatne sterilizacije u svakom gradu, da ne bi bilo napuštenih životinja obratite se veterinaru i rešite problem.
Zgražavam se kad čujem da se neko bavi štancanjem jer uglavnom štenci loše prođu. Ili ukoliko se neko time bavi da to bude legalno i plaća porez državi. Dešava se da „rasan“ pas, ja nekad iz besa kažem markiran, se upari sa mešancem i taj okot završi na ulici.
Zato treba kažnjavati sve nesavesne vlasnike i zlostavljače. Ne može svako da ima ljubimca jer svi mi smo različiti i nemamo ista osećanja, privrženost i odgovornost da o njemu brinemo do kraja života.
Čini mi se da je odgovornost u takvim situacijama reč od koje sve počinje i kojom se sve završava.
Pas je živo biće koje smo mi odabrali. Možda smo se s odlukom bili zaleteli, no smatramo da bi svi trebali preuzeti odgovornost, jer mi biramo njih, a ne oni nas. U naše živote ulaze našim odabirom. Stoga moramo preuzeti odgovornost i brigu za njih dokle god su živi.
“Svaki pas ima samo jedan životni cilj – da daruje svoje srce“.
Dobitnik ste brojnih nagrada i priznanja za svoj rad u mnogim oblastima života i rada. Postoji li neka nagrada ili priznanje koje bi izdvojili?
Svako priznanje koje sam svojim radom, zaslugom i poverenjem stekao je posebno draga uspomena i asocira na neki važan događaj u mom životu i karijeri.
Vaša poruka čitaocima i pratiocima portala „Pokazivač“.
Smatram da prave vrednosti kad-tad isplove na površinu. Ne gubite nadu – verujte u bolje sutra!
Marko, hvala ti na razgovoru. Bilo mi je posebno zadovoljstvo da vodim ovaj razgovor sa tobom jer smo kroz dugogodišnju saradnju stekli i dugogodišnje prijateljstvo. Nastaviće se…Živ bio!
