10. Decembra 2019. | 13:54
Početna / Magazin / Milan Pajević: FOLIRANTI IZ MOLEROVE 54

Milan Pajević: FOLIRANTI IZ MOLEROVE 54

Mislio sam da je to bilo 1972-ge, ali sam se iznenadio dok sam tražio sliku moje omiljene knjige , da su FOLIRANTI Mome Kapora objavljeni 1975-te … Dobro, verovaćemo wikipediji . Ne sećam se kako je sve to počelo , ali baba Branka , supruga mog dede- ujaka Dragoljuba, kod kojih sam stanovao prve dve godine po dolasku u Beograd, i kod kojih sam povremeno svraćao , počela je da se vrlo napadno interesuje za knjigu “Foliranti” Mome Kapora o kojoj je ceo Beograd govorio i koja je upravo početkom godine izašla u Zagrebačkoj izdavačkoj kući “Znanje” u dobro osmišljenoj , po svim parametrima, ediciji “Hit” .
Studentu tehnike i ljubitelju njegovih kolumni u “Politikinom Bazaru” o beleškama jedne Ane , neobično se dopao ovaj nekonvencionalni roman napisan poletnim, vrcavim jezikom, o vremenu ,ljudima i gradu koje sam znao samo iz priča starijih rođenih pred drugi svetski rat.
Elem, prilikom jednog zajedničkog ručka na koji sam bio pozvan ,u Molerovoj 54 , predratnoj zgradi lepog pročelja , mirnoj ulici koja je spajala Bulevar Revolucije koji danas nosi ime Kralja Aleksandra sa ulicom Maršala Tolbuhina , krenuo je ovakav razgovor.
-Bože, Dragoljube, priča mi Lula da je ova knjiga od ovog slikara i avangardnog pisca čudo neviđeno …
Dragoljub polako srče svoju supu i ne obraća uopšte pažnju na to što mu žena priča …
-Umrećeš, ostaćeš seljače iz Dobrača, ne srči to , nego jedi kao sav ostali svet , evo i ovo dete je to naučilo kako i priliči jednom učiteljskom detetu , vidi se da je to Milka naučila redu . Nego slušaš li Ti, dragoljube, šta Ti ja pričam!
Dipl.ing Dragoljub Pavlović (tako je pisalo kurzivom na mesinganoj pločici prikačenoj na ulaznim vratima za goste ) je produžio da srkuće svoju supu i nije podizao oči sa tanjira .
-Pričam Ti, Dragoljube, a Ti ne slušaš ! Ili nećeš da čuješ. Onda se okrenula meni :
-Džaba ja, dete, to njemu pričam . Ne vredi. A eto, zbog njega sam ostavila karijeru operske pevačice u Beogradu (o ovome slušam 1001-vi put) jer je ON dobio nameštenje u Dugoj Resi , ej ! A lepo mu je tatica (veliki župan Osiječke županije Rašković) nudio da mu izradi nameštenje …
-Propali župan, oglašava se deda napokon , nisam hteo , naravno da nisam ! Znao sam na šta će to da izađe .Da mi se cela vaša porodica natovrze na leđa.
-Pa što si se ženio sa mnom ?
-Zato što su kafane poskupele, a paradajz na pijaci bio bud zašto .
-Vidi vidi, pa što ne uze seljančicu iz Dobrača da Ti kuva nego mene , opersku pevačicu …?
Vidim ja da je vrag odneo šalu i gledam čime da skrenem razgovor :
-Čitao sam ovu knjigu Mome Kapora koju pominjete , i moram da kažem da mi se dopala a i Vama bi pretpostavljam .Priča o jednom vremenu koga Vi pamtite . Čak sam je i kupio, ako želite doneću Vam je .
Tako sam prvom prilikom doneo Baba Branki (koja nije volela da je tako zovem : “nisam ja tebi nikakva baba a njega zovi dedom ako hoćeš on to i jeste “) . U njihovoj stilskoj trpezariji nalazio se ogromni sto na kome su večito bili neki crteži i projekti kao i gomile raznih, uglavnom stručnih knjiga. Ne pamtim da su oni u tom stanu imali neku biblioteku beletristike . Deda, koji je već bio duboko u penziji, radio je honorarno revizije velikog broja projekata koje su mu donosili razni naručioci, a najčešće bivše kolege iz “Janka Lisjaka” poslednjeg preduzeća u kome je i završio redovni radni vek. Pamtim da je čitao “Politiku” od korica do korica uključujući i sve oglase. Nije nikad gledao televiziju niti slušao radio .Malo je pričao i posle ručka a pre popodnevnog redovnog odmora , regularno je šetao svojih pet krugova Tašmajdanskim parkom.
(Opet si preopširan, šta bi to hteo da nam kažeš, rekla bi moja H. da kojim slučajem čita ovo ).
Prihvatam kritiku , evo k delu . Navraćao sam kod njih jednom , dva puta mesečno da ih obiđem i pitam da li im nešto treba , ponekad na ručak kad bi me pozvali. Tako se pojavljujem u Molerovoj 54 posle jedno dve nedelje od poslednjeg vidjanja. Još sa vrata, baba Branka me dočekala šeretskim smehom i mimikom koja je trebala da liči na zapanjenost :
-Iju ju ju ju …šta ti sve ne čitaš . A ja mislila Ti lepo vaspitano dete , što i priliči Tvojoj učiteljskoj kući .
Ne znam o čemu se radi , daleko nisam dete , tada sam već imao 23 godine , ona me vodi kroz terasu u kuhinju starim ulazom za poslugu i uvodi u trpezariju .
-Došao Ti je budući inžilir Dragoljube . Onda se okreće meni – mi smo ručali , ja neću , jel da da Ti nećeš kafu ?
-Ne hvala, došao sam da pitam treba li Vam nešto …
Deda podiže svoju sedu glavu , obrazi , čelo i ćelavo teme počinju da se crvene od besa , prepoznavao sam taj momenat . Vidim da se nešto sprema, ali ne znam šta .
-Pa dobro, moram da Ti kažem da TO od Tebe nisam očekivao …
Ja ga gledam uznevereno jer i dalje ne shvatam šta se dešava , nije mi prijatno , baba vrti svojim debelim palcem neku šustiklu …
-Nemoj da ga grdiš Dragojube . Mada sam i ja veoma neprijatno iznenadjena . od cele Tvoje familije ON je najviše obećavao . Ali kao što vidiš …Nisi hteo Dragoljube da priznaš da su Raškovići gospoda i intelektualci , evo Lole Radmilin će sad da diplomira , a Ti samo Milan , pa Milan …
Šta ja to treba da vidim, u mneni počinje da kuva , i sad se već i ja nerviram.
-Šta Tebi bi i šta Ti je to trebalo da čitaš i još daješ babi onu bezobraznu knjigu koju si nam toliko nahvalio …
-Nisam mu ja baba , dodaje mu nesudjena operska pevačica…
-Ne prekidaj me Branka ! I ućuti već jednom! Ti si ga manamila da Ti tu knjigu bezobrazluka donese , ali ON…I okreće se meni – ON me totalno razočarao!
Da znaš, velike sam nade u Tebe polagao, uči jezike , uči, samo uči , obiđi malo sveta , a Ti čitaš takve knjige i gledaš sa babom televiziju…
Nisam Vam ja baba, seljačino Dragoljube …
Ućuti već jednom ! Sad se već proderao jedan od 1300 kaplara iz sveg glasa da su staklene perle na bogatom lusteru iznad trpezarijskog stola zazveckale …
Ućuti Branka , Ti si ovo i zakuvala .
Rešavam da idem jer nema mesta nikakvom objašnjavanju, a i evidentno da je đavo odneo šalu.
-Idem ja, dajte mi tu knjigu .
Evo sad ću, ko da je laknulo i nesuđenoj zvezdi beogradske opere , okrenula se i izašla da je donese.
A Ti me sačekaj , izaćićemo zajedno samo da se presvučem , nešto pomirljivijim glasom dodaje deda i on se takođe zaputio ka dnevnoj ili spavaćoj sobi .
Evo je knjiga, pruža mi “Folirante ” u lepom , malo iskrzanom omotu na kome je slika patika i načetog parčeta hleba sa mašću i alevom paprikom sve na nekom čamcu .
Uzeo sam je i upitao :
Šta je to toliko strašno u ovoj knjizi ? Nemojte mi reći da niste čitali “Fani Hil” ili “Gospođu Bovari” ? Čuvši da se otvaraju vrata spavaće sobe , šmugnula je u kuhinju. Okrenuo sam se da vidim gde je deda , koji se još nije pojavljivao, brzo sam skinuo omot sa “Foliranata” , dočepao najstariju knjižicu sličnog formata sa ruba stola ,i navukao ga na nju . Momu Kapora sam strpao u svoju torbu a omot sa ne znam čime unutra zadržao u ruci. Oboje su se pojavili u isto vreme posle nekih desetak sekundi .
-Vidim, dobio si je. Ja bih, da sam je našao zapalio !
-Iju ju Dragoljube, koji si Ti fašista ! Da pališ knjige ! Seljače ostaje seljače !
-To ću i da uradim , iako vas ništa ne razumem, ne znam za šta sam kriv ali da znate da je knjiga dobra ! I uputio sam se u kuhinju u kojoj je kazan za etažno grejanje radio punom parom . Ona je pošla za mnom da vidi šta ću ja i da li ću to da uradim , ja sam otvorio vratanca na kazanu i i to što sam držao u rukama u prelepom omotu gurnuo u vatru koja je baš lepo gorelaOnda sam pobedonosno zatvorio kazan , uzeo kaput iz hodnika i ušao u trpezariju .
-Ja sam spreman , rekao sam iznenađujićim mirnim, odlučnim glasom.
-Iju crni Drgoljube, šta uradi ! Pa on je i bacio knjigu u vatru !
-Dobro je uradio, i ja bi na njegovom mestu , dobro da me u nečemu poslušao . Hajde pođi sa mnom do Bulevara, juče je bilo leda jedva sam došao .
Idite Proleterskih Brigada ( sadašnjom i nekadašnjom Krunskom) pa skrenite do Pravnog sad sam došao, sve je čisto.
-Šta ćeš Ti na pravnom …
-Drago mi je da sam vas video , ali moram da idem , imam vežbe , zakasniću . Prekinuo sam ga, okrenuo se i izašao.
– Nikad od Tebe inžinjer neće biti , kao da sam još čuo za sobom …
Neko vreme nisam išao kod njih . Baba se žalila tetki (maminoj sestri) kod kojih sam češće svraćao, da je “Dragoljub potpuno poludeo i da je svaki dan optužuje da mu je namerno zaturila ili bacila “Majcenov priručnik” sa koeficijentima za proračune toplote i transport cevima , jedinu uspomenu , pored diplome ektromašinskog makulteta na studiranje u Liježu ” .
Naravno da se nisam dobro osećao zbog svog postupka i bilo mi je žao dedine relikvije , mada “Majcana” ima svugde . S druge strane sam bio ponosan na herojski postupak spašavanja Kaporovih , tj. mojih “Foliranata” jer sam bio siguran da bi deda u nastupu besa stvarno mogao da spali knjigu . Ali moram da priznam, da su mi sve dok nisam diplomirao na Mašinskom fakultetu Univerziteta u Beogradu ,odzvanjale u ušima njegove reči – “nikad od Tebe inžinjer neće biti ” …
Dugo posle toga , diplomirani inžinjer sa stažom u livnici na Novom Beogradu, odsluženom vojskom , oženjen sa sinom od pet godina , nekoliko dana pred polazak u Irak 82-ge , svratio je do Molerove da se pozdravi. Deda je bio bolestan i ležao je u krevetu . Ozario se kad me je video :
-Petoro dece da imaš, najmanje . A ne kao baba i ja , ni jedno. Slušaj šta Ti pričam … Njegove duboke, plave oči su zasuzile, mahnuo mi rukom da priđem bliže i učinilo i se da hoće nešto da mi kaže:
-Ne bih aj spalio onu knjigu , a nisi ni Ti trebao to da radiš. Ona nije ono što mi je ova babetina govorila .I jako si me obradovao što si diplomirao i time joj začepio gubicu .I dobro je što ćeš videti sveta. Treba i što više firmi da promeniš pre nego što se ustališ u jednoj . I ima još nešto što hoču da Ti kažem. Ne znam da li ću Te opet videti ali sve svoje knjige i šiber ostavljam Tebi. Šteta samo što najvrednije među njima nema. To mi je ova veštica , na pakost , bacila
Šta da vam posle svega ovoga ,kažem ? Moj deda-ujak (rođeni brat mamine majke Sofije) rođen u Dobračama kod Arilja , jedan od 1300 kaplara , ratni vojni invalid Prvog velikog rata sa Kajmačkalana, cenjen i poštovan stručnjak za termotehniku i centralno grejanje , diskretni poštovalac monarhije,disciplinovanim i urednim životom doživeo je duboku starost , ali je ono ipak bio naš poslednji susret i razgovor. Nikada nisam dobio obećane knjige i šiber (mada ih nisam ni tražio) ali mi je žao kompletne prepiske koju je vodio sa svojim ujakom učiteljem Milosavom Šolajićem-Šolajom koji ga je izdržavao na studijama u Belgiji i za koju sam znao da je čuva u drvenom sanduku izpod kreveta … Najveći poklon koji sam mogao dobiti od njega i jeste bilo priznanje da je ipak, posle svega ,pročitao “Folirante” Mome Kapora , i da mi je, na neki, svoj način, potvrdio da mu se knjiga dopala .
I veoma sam ponosan zbog toga .
Beograd, 2016.
Share on Facebook
Facebook
Novakujem

O autoru: Milan Pajević

Milan Pajević
Rođen 1952. godine, u Užicu, u porodici prosvetnih radnika koji su u to vreme službovali u Bosanskoj Vozući. Obično kaže da je prohodao (detinjstvo i niže razrede završio) u Virovu, osnovnu u Arilju, gimnaziju društvenog smera u Požegi, i kada su svi očekivali da će kao pisac “Najlepše pesme Radio Beograda 1970.” da krene na neki od društvenih fakulteta, položio je prijemni ispit na Mašinskom, upisao ga i završio. Napisao je knjigu “Pitao bih” koja je objaljena na ruskom i srpskom jeziku. Objavljivao na ruskom, ukrajinskom, engleskom i švedskom, a većina eseja napisanih u poslednje vreme nalazi se na portalu “Naš Nedeljnik”. Pokušava da dokaže da se kulturom i umetnošću može spasti svet. Oženjen je, otac četvoro dece, i deda istom broju unuka.