spot_img

Nataša Stanić: Tiho umiranje cveta

Onaj maleni, nežni cvet

Što sam ubrala na polju želja,

Samo za tebe,

Tiho umire na mome dlanu.

Iskidane latice su tražile ljubav…

Imam li snage za još jedan let?

Sad, kad sam sama, bez prijatelja…

Što je uveo najlepši cvet,

Ja proklinjem sebe, život sav…

Iako je proleće i cvećem prekriven breg,

Ja plačem za cvetom što je uveo…

U mojoj duši pada sneg.

Porazan i beo.

Nataša Stanić
Nataša Stanić
Rođena u Trebinju, čitavo stoleće posle velikog pesnika Dučića, i nastavlja da korača stazama stihova, dok šušte jablanovi. Piše poeziju i prozu. Član Udruženja Književnika Srpske, ali pošto se bavi i glumom, srećna je što je primljena zajedno sa slavnim Kusturicom. Ne voli da govori o sebi, to prepušta svojim delima. Nikad se ne predaje i nikad ne odustaje... Voli umetnost i sport. Prašta ljudima i veruje u Boga.