fbpx

Nikola Trifić: Priča o Miletu Kontrašu

Važio je za čudnog čoveka. Samo ne čudan — kao neki nedokučivi naučnik ili umetnik, već je to  “čudan” u njegovom slučaju, bila ništa drugo do zamenica za teškog čoveka, večito zakeralo i doživotnog pesimistu. Prosto: bio je namćor. Zvao se Milan Atanasijević, poznatiji kao Mile Kontraš. Istina nadimak “Kontraš”, je čest u našem narodu, ali je njemu pristajao bolje nego bilo kom drugom. Taj je stalno bio u kontri… Leti je voleo zimu, zimi je jedva čekao da počne leto; među demokratama bio je komunista, među komunistima predstavljao se kao demokrata; neoženjenima je savetovao da se ožene, oženjenima da se razvedu, i tako redom. Bio je sklon da svemu da prigovor, da svakoj situaciji i svakom čoveku zajedljivo, čak i podrugljivo nađe manu. Mile je imao nekih 40 godina. Njegovi roditelji, i dalje zdravi i vitalni, davno su se preselili na selo, tako da je on u gradu živeo sam u stanu koji su mu oni ostavili. Neoženjen, bez dece; imao je srednju stručnu spremu, ali i par razreda njemu mnogo draže — a kod naših ljudi i mnogo priznatije “ulične škole”. No, iako je zvanično bio nezaposlen, nije oskudevao. Osim stana u kojem je živeo, roditelji su mu ostavili još jedan stan, kao i lokal u centru grada, koje je izdavao. Dakle, finansijski je čak i dobro stajao — samo nije previše mario za to. Njegov život se svodio na kraj u kojem je bitisao dok u ostale delove grada skoro da nije ni odlazio. A u kraju, izbegavao je kafiće i kafana… Voleo je da popije — još kako, ali to je radio ili u svom stanu, ili češće ispred diskonta pića koji je bio njegovo omiljeno mesto za izlazak. Diskont je bio smešten u uglu preko puta raskrsnice, u objektu sa visokim prizemljem. Mile je tu dolazio  uvek, čak i zimi. Sedeo bi na ulaznim stepenicama diskonta i pio pivo. Naravno, uvek i isključivo pivo! Radnik diskonta zvao se Perica Savković- Štirak. Momak, ne puno mlađi od Mileta; melanholičan, nezainteresovan, ćutljiv; dosta visok, mršav i pomalo pospanih očiju. Štirak je bio nesvršeni student veterine… U diskontu je radio čitavu deceniju, a pre toga još u ranim dvadesetim, bio je zaposlen u perionici veša, odakle je i poneo nadimak “Štirak”, koji je inače nevoljno nosio —  doživljavajući ga kao kaznu, ili beleg koji su mu ljudi na pravdi Boga nalepili. 

A sada dolazimo do Marije, glavne junakinje priče… Marija Nešić; 25 godina, diplomirana ekonomistkinja, studentkinja generacije, devojka gotovo nestvarne lepote i građe. Mogla je da bude manekenka, foto model, glumica, mogla je čini se i u Holivud samo da je htela. Ipak, iz nekog razloga nije. Bila je prilično skromna, povučena, kulturna, načitana, bogatog vokabulara… Družila se sa svega dve, tri drugarice, a iako se pričalo da je imala neku veliku srednjoškolsku ljubav, Mariju niko, bar ne javno nije video sa dečkom. A Marijina lepota? E, o njenoj lepoti se pričalo. Svi u kraju su skretali pogled za njom. Visoka, vitka, lepih grudi, prirodne talasaste kose; Marija je bila žena koja nikog ne ostavlja ravnodušnim… 

Kako se odvijala naša priča

Bio je mart, i to u svojoj poodmakloj fazi; onoj kada ćudljivu i neprilagođenu “Baba Martu” zimski meseci prognaju iz snežnog carstva i pošalju je kuću svojih sunčanih rođaka, gde je na ulaznim vratima raširenih ruku u zagrljaj čega uvek dobro raspoloženi april. Vreme idealno za šetanje, ili za kraću sedeljku na otvorenom. Vreme kada Mile već uveliko praktikuje svoj omiljeni ritual ispijanja piva ispred diskonta… Tako je bilo i tog, recimo 26. marta, godine —  relativno skorašnje, mada je godina kao godina je potpuno nebitna i irelevantna za našu priču. Mile je sedeo na stepeništu diskonta, ispijajući tek drugo ili treće pivo tog dana. Nad njegovom glavom na ulaznim vratima diskonta, poput spomenika stajao je Perica Savković-Štirak, dok je na ulici ispred njih, na daljini ne većoj od 6, 7 metara prolazila Marija Nešić. Uh, kako je bila zanosna tog dana. Obučena u uske farmerke; dole patike, gore crna bluza, preko nje tanka jakna; uz sve to njeno izvajana telo, bujna talasasta kosa, i lice dostojno samog anđela… Hodala je u isto vreme i graciozno i zamišljeno, uz osmeh i blago spušen pogled, žureći na čekaonicu za gradski autobus koji je stajao nedaleko od diskonta. Žurila je na posao… Marija se inače par nedelja ranije zaposlila kao ekonomista u jednoj privatnoj firmi. Njen poslodavac bila je žena srednjih godina, austrijska državljanka; inače dama naše gore list koja se posle više od 20 godina pečalbe vratila u domovinu, ali je sa sobom sem novca ponela i navike nekog uspešnijeg sveta u kojem fakultetska diploma nije samo omiljena slika na zidu. Marija je bila prezadovoljna poslom. Tako je i hodala: radosno, srećno i ispunjeno. Bila je sama, ali i ushićena zbog svoje prve poslovne prilike i potpuno posvećena njoj. Njen prolaz pored diskonta Perica Savković, alijas Štirak, propratio je kao i sve u svom životu: bez reči, nezainteresovano i bezvoljno, dok je Mile na nju gledao kao što zver zatvorena u kavezu zoološkog vrta gleda na šetajuće komade mesa koji prolaze pored kaveza. Mile je Mariju gotovo streljao očima, koristeći navrnutu pivsku flašu u smeru svojih usta kao nišan za bolje odmeravanje interesantnog plena. Prvo je otpio gutalj, zatim je okrenuo glavu za 180 stepeni prema nepomičnom Perici Savkoviću, a zatim se dao u besedu: ” Vidi Štirak… Sve je to okej! Dobro je to: fakultet, diploma, posao; ne kažem ja… Tako treba. Ali, daj sestro nađi nekog! Pa, proći će joj mladost bre… Neće ta lepota večno! Džabe joj sve to ako je sama… Džabe Štirak, slušaj šta ti ja kažem! Diploma i posao, nisu ni drug ni ljubavnik, s njima ne možeš ni da ležeš, ni da se budiš… Za koga se čuvaš mala; za koga i zbog koga si fina? Misliš da će sutra neko hvala da joj kaže što je prespavala mladost? Nađi nekog devojko, ode život…” Mile je ovim završio svoj govor. Sledeći put je video Mariju tek za par meseci. Bio je početak avgusta; drugi ili treći dan osmog meseca, poslepodnevno vreme, vrućina i dalje u punom jeku, a Mile u šortsu i majci sa flašom u ruci udobno smešten na ulaznom stepeništu diskonta —  i naravno, kao po navici, iza njegovih leđa poput senke stajao je Perica Savković-Štirak. U jednom trenutku pojavila se Marija. Inače, bio je vikend, a Marija je šetala u slobodnijem izdanju. Majica sa nešto dubljim dekolteom, kratka suknja i sandale koje su otkrivale njena prelepa stopala… Sve na njoj delovalo je tako zanosno: preplanuo ten, butine, listovi, grudi, lice… Bila je san koji smelo šeta javom. Samo Marija ovog puta nije bila sama… Marija je imala dečka! Da, o tome je brujao ceo kraj. Dečko se zvala Bole; Bole od Bojan ili Boris, nije ni važno. Bole je bio njenih godina, izrazito lep i markantan; visko dobrih 190 cm, razvijenog tela i muževnog držanja… Bole je bez dileme bio najlepši dečko u kraju. S tim što na žalost, Bole nije bio previše inteligentan. U suštini, dolazio je iz dobre porodice, roditelji su mu bili časni ljudi, ali on je bio gadljiv na knjigu. Jedva je završio srednju školu — kažu jedan razred je i ponavljao; nezainteresovan, bez perspektive, neozbiljan, većinu svog vremena provodio je u teretani. Bio je ono što komšije vole da zovu: “dripac iz kraja”, sitan mangup, beskorisna masa i unapred izgubljen slučaj. Ipak, u fizičkom smislu, koliko je Marija privlačila poglede muškaraca, toliko je Bole privlačio poglede žena… Bar vizuelno bili su skladan par. Ono o čemu je čitav kraj danima i nedeljama pričao, Mile je imao priliku da vidi tog avgustovskog dana: Mariju i Boleta kako zaljubljeno šetaju ulicom. Delovali su srećno… Hodali su priljubljenih tela, a ona mu je posle svakih par koraka prvo slala zanosan pogled, a zatim nežno spuštala glavu na rame. Mile nije mogao a da ne prokomentariše. Već pripit, što znači i dovoljno kuražan, glasno je ispustio ono: “Hahahaha”! Dovoljno glasno, da su i oni mogli da ga čuju —  da bi onda ne mogo tišim glasom svoj monolog počeo tako što je kao pokvarena ploča ponavljao: “E moj Štirak… E moj Štirak… E moj Štirak!?” Nastavio je: “Šta će joj ovaj majko mila?! Dobro, razumem ja to, lep, zgodan, bicepsi — tricepsi, pločice na stomaku, Žan Klod Van Dam i te gluposti, ali dečko je glup kao ćuskija! Ma šta bre ćuskija?! Kao ćuskija i tocilo zajedno! Njoj treba neko da je intelektualno prati, neko sa mozgom pre svega, a ne ova klipeta… Samo gubi vreme s njim! Pazi šta ti kažem Štirak, samo gubi vreme!” Mile je završio, kratko, glasno i energično… Mada slika Marije i Boleta dugo mu nije izbijala iz glave…

Opet je prošlo dosta vremena… Završila se stara, počela je nova godina… Došao je neki novi mart, pa april, ali se neke stvari nisu menjale: stepenište diskonta, Mile, u njegovoj ruci pivo, a iza njegovih leđa Štirak naslonjen na ram od ulaznih vrata. I naravno, Marija, opet u šetnji s dečkom. Ali, jedno veliko ali! Marija je imala novog dečka. Bole je već odavno bio istorija. Novi dečko se zvao Žarko. Živeo je u drugom kraju grada… Inače, sjajan momak, tek nešto stariji od nje; doktor matematike, asistent na fakultetu, docent, budući profesor i nekadašnji “vunderkind”… Jednom rečju: genijalac! No, pored svega toga, i dobar čovek, brižna i pažljiva osoba, kulturan, istina malo ćutljiv, ali kada taj progovori, bilo ga je zaista milina slušati… Ipak, Žarko je imao jednu manu. Bio je ružnjikav, neugledan, omanjeg rasta, blago pogrbljen sa ogromnim cilindričnim naočarima. Kada je Mile ugledao Mariju i Žarka kako šetaju držeći se za ruke, napravio je čudnu facu —  oči su mu bile iskolačene, usta otvorena, a usne pomodrele. Energično je spustio pivsku flašu na stepenik, ispljunuo je gutljaj piva koji mu je već bio u ustima, a zatim je snažno počeo da se udara šakom o čelo… Mile se opet okrenuo za 180 stepeni ka Štirku, i gotovo zakukao, samo u inperativnom tonu: “Ne mogu da verujem! Ne mogu da verujem! O zemljo sveta, otvori se! Majko moja rođena… Mojko što me rodi da moram ovo da gledam?! Ovo čudo da šeta Mariju?! Ovo da joj bude dečko?! Ovo da nju vodi u krevet?! Daj bre, mali je nakaza.” Mile je odmahivao rukom, dok je Štirak i dalje svojstveno sebi ćutao, ali njegov pogled uprt ka Miletu, kao da je govorio: ” Pa, dečko je genije, intelektualac, dobra osoba.” Mile je razumeo Štirkovu tišinu… Imao je dovoljno uličnog znanja da zna da su na asfaltu najdirektnije one reči koje se prećute, odnosno one koje se kažu pogledom. To je Mileta nateralo da krene još odlučnije: “Znam Štirak šta hoćeš da mi kažeš! Ne beči se na mene… Dobro znam taj pogled. Kao dobar dečko, pametan, ovo, ono, bla, bla, truć… Kakvi bre dobar? Za koga dobar? Možda samo za lopatu?! Batali tu priču… Batali molim te. Kakva dobrota, kakva pamet? Kome to treba? Dečko je ružan kao grob, uz to nema pas za šta da ga ujede… Čuo sam ja za ovog, živi privatno u nekoj garsonjerici, jedva plaća stanarinu, maže paštetu na hleb, a ovamo njoj hoće njoj da bude dečko?! Njoj bre treba muškarčina, neko siguran i stabilan, zašto da ne i bogat, ali i lep, da bude spram nje, samo ne lep kao “debil” Bole, nego neki zreo, ozbiljan. sređenog života!” 

Mile je bio nervozan tog dana, kažu da se dobro napio… Zanimljivo da Mariju opet dugo nije sreo, i to baš dugo, prošlo je oko dve godine. O njoj se u kraju jedno vreme malo znalo, samo je odjednom procurela priča da se Marija verila i preselila u drugi deo grada. Verila se, ali ne za Žarka, njih dvoje su se razišli. Marija je imala novog partnera, svoj novi, ali i konačan izbor. Zvao se Jovan. Čim su komšije čule za novost, brzo su se raspitale o kome se radi, i Jovan je za tren postao “žrtva” kuloarskih priča… A Jovan je bio mladoženja kakav se samo poželeti može. Tek šest godina stariji od Marije, dakle još uvek vrlo mlad, ali i više nego uspešan, uz to i situiran, obrazovan, dokazan u svom poslu. Jovan nije bio jedan od onih za koje se lepi epitet “tatin sin”. Daleko od toga! Dolazio je iz normalne porodice, srednjeg staleža. Po struci je bio inženjer informatike, ili “programer”, kako se to modernim rečnikom kaže. Još za vreme studija, osmislio je kasnije vrlo popularnu aplikaciju za mobilne telefone koju je za veliki novac prodao jednoj stranoj kompaniji. Zarađeno je uložio u osnivanje svoje “IT” firme, i tako je to krenulo; već u ranim tridesetim bio je prilično bogat, ali ne i bahat. Jovan je znao sa novcem… Osim što je stalno ulagao u nove projekte, otplatio je kredit svojim roditeljima, sebe je častio stanom u lepom delu grada, a nakon što je ušao u vezu sa Marijom, kupio je i luksuzni džip —  čija je vrednost bila par desetina hiljada evra. Ljudi su pričali, da je Jovan i izuzetno human, i da ne žali kada je nekome potrebna pomoć… No, osim što je bio uspešam i obrazovan, kulturan, pa još i human, Jovan je bio i prilično atraktivna pojava… Lep, visok, prave sportske građe. U poređenju sa Marijinim bivšim momcima, Jovan je bio lep i zgodan kao Bole, a pametan i fin kao Žarko —  samo za razliku i od jednog i od drugom, bio je i uspešan, svoj na svome… A Marija i on? Uh, to je bila ljubav u punom cvatu. Ljubav iz bajke! Razumevanje, toplina, međusobna podrška… Jedno u drugom su našli sve. I eto nakon dve godine zatišja, kada se o Mariji u njenom starom kraju malo znalo, odjeknula je priča o njoj i njenom vereniku, a priča je naravno stigla i do Mileta. S druge strane u Miletovom životu se u međuvremenu ništa nije promenilo. Malo je ostario, dobio koju sedu više na glavi, ali njegova životna rutina je i dalje ostala netaknuta: stepenište diskonta, pivo, i verbalno davljenje sirotog Perice Savkovića-Štirka… Istina, Miletu je nedostajala Marija. Iako je njegov pogled dve godine apstinirao od nje, često je bila predmet njegovih priča. Jednostavno, imao je potrebu da je vidi… I to se desilo, sreća mu se osmehnula. Bio je opet neki avgust, poslepodnevno vreme, Mile na stepeništu diskonta, iza njegovih leđa Štirak- naslonjen na ram od ulaznih vrata, a preko puta njih odjednom, kao duga posle kiše pojavila se Marija Nešić u pratnji svog verenika Jovana. Izašli su iz Jovanovog skupocenog automobila, a zatim su zagrljeni nastavili da šetaju. Gotovo filmska scena: delovali su tako zaljubljeno i romantično. Bio je to prizor vredan samog života. Mile je to posmatrao u neverici. Naprasno je zažalio što je posle dugo vremena opet video Mariju. Iako je već saznao sve o Jovanu, videvši ga uz nju, nekako su mu oboje postali mrski. Gledao je gotovo skamenjeno, kao da je među rečima u svom vokabularu tražio dovoljno otrovne strele koje će ispaliti u Jovanovom pravcu… Ali, šta da prigovori njemu? Pa, on je i lep, i mlad, i uspešan, i bogat, uz sve to, još i human, kulturan i obrazovan. A Marija s njim? Nikad lepša, i nakad srećnija… Miletu je bilo teško, zaista teško… Otpio je jedan kratak gutljaj piva, zatim zastao, kao da je uzeo pauzu za sledeći gutljaj koji je trebao da bude “na eks”, i držeći flašu još uvek podignutu, prvi put ne obraćajući pažnju na Štirka, uz ironičan smešak i sa gorčinom u glasu —  kao da se oprašta od ovog sveta —  samo je prokometarisao: “Znao sam da je kurva”.

Narav(o)učenije:

Na ovom svetu postoje samo dve vrste ljudi: igrači i posmatrači. Čak i ako jednom nestanu, utihnu ili zamru, sve ostale, često veštački napravljene podele: bilo verske, bilo rasne, nacionalne ili političke, podela na igrače i posmatrače nastaviće da živi. Biti igrač, ne znači biti bez mane… Naprotiv! Igrači često padaju, greše, ali i uče, ustaju, i bore se za napredak u svom životu. Posmatrači, s druge strane, unapred dignu ruke od života, čekaju da se stvari same od sebe dese, i jedina putanja kojom se kreću je “linija manjeg otpora”. Čovek koji se preda izgubi ono najvažnije poštovanje: “samopoštovanje”, i onu uz ljubav prema deci najvažniju ljubav: “ljubav preme sebi”. U svakom od nas čuči po jedan Štirak, ili još gore, po jedan Mile Kontraš! Borite se protiv njih u sebi… Boreći se protiv njih, u stvari borite se za sebe, svoj život, ali i za svoje samopoštovanje. Vi sami birate! Usudite se, i izaberite da budete igrači! Ako je potrebno: „Poginite“ za to! I zapamtite jedno: Ko ne voli sebe, neće voleti ni vas. Ko nije zadovoljan sobom, neće biti zadovoljan ni vama. Ko ne poštuje sebe, neće poštovati ni vas.  

Zoran Todorović
Zoran Todorović
Osnivač „Pokazivača“. Tvorac novakovanja. Čovek koji od života želi sve ili ništa, a trenutno živi negde između.