Noćas ću pomešati crno i belo,
Očistiću moje požude vrelo,
Poneću moje crno, svečano odelo,
Nek’ se zna, slavim svoje opelo.
Lakovane cipele, nebitke marke,
Požudno ih gledaju humanoidne svrake,
Dok se tu gomilaju ispred moje rake,
Još uvek mi prišivaju razne nedostatke;
Falinke i greške razne,
Prezirem njihove, poglede prazne.
Odasipam rakiju, pokoj da ima duša,
Mrze pogledom, svaki se gnuša,
Šta to radi ovaj ludi pajac,
Šta se tu dere, kao odrani jarac?
Odran nisam, barem za sada ne,
Danas sahranjujem poslednje sne,
Snove o dobru, ljubavi i sreći,
Pridodajem kamen, jedan malo veći,
Večni balast, mojoj izgubljenoj sreći.
Počivajte u miru, dragi sni,
Ostvariti se nećete nikada vi,
Dok sam pokore skupljao razne,
Duša i srce postaše prazne.
Da mrzim ne umem, da volim neću,
U drugom životu potražiću sreću,
Na ploči, iznad rake mojih snova,
Nek’ napišu samo ova slova:
Ovde počivaju sni jednog od naivaca,
Koji je živeo u vreme primitivaca.
Noćas
