Prava ljubav se ponudi da srce uvije kao ćebencetom od meke vunene.
Samo se u ranjeno srce ljubav teško uvuče.
U njemu čuči večni zelenooki demon sumnje, sisa rane i hrani se sećanjem na bol, a otrov pljuje po ožiljcima da ne zarastu.
Ljubav je borac, traži, gura se čistotom kroz gnoj i trpi.
Čeka i sadi.
Kada demon zaspi, ona počisti i zalije vodom života sve usnule izdanke, pa se sklupča i tinja malim svetlom.
Tu na ranama spava i zna da će pobediti, jer je jača, nesalomiva, jer je pravedna, lepa.
Vidljiva i kroz naslage mrtve kože.
Olga Tomović: Nesalomiva
