fbpx

Osvald Tomović: Potomci – deo 1. / Niski start…

Osnova sveg života na ovom svetu je reprodukcija. Prosta, složena, ovakva i onakva, ali sve se razmnoži i traje. Tako je i sa ljudskim rodom. Odrasta se, rađaju se potomci, umire se. Nema tu nikakve filozofije, nikakve nauke, ničeg zaista vrednog naprezanja misaonog aparata.

Žene kao nosioci života od vajkada uživaju poseban status u svim društvima, a naročito u trudnoći, jer trudnoća je pouzdan znak da će se život nastaviti, da će se genetski materijal (ma kakav on bio) preneti na sledeću generaciju, da je izvojevana pobeda nad smrću. Bez dumanja, dovijanja, bez spletke, bez svih „društvenih“ fenomena, nastavlja se život i time se stavlja iznad smrti. To je toliko prosto da prostije ne može biti.

Crtica na nadgrobnom spomeniku koja stoji između godine rođenja i smrti je život, sećanja su život, sve ono što postoji u sadašnjosti i mrda je život, sve što se čuje i oseti je život, sve što se vidi je život i mada se nešto kvalifikuje kao mrtvo, ono je svejedno nekad bilo živo i za vreme svog života je bilo deo svega što živi kao što smo i mi sada. Mi ljudi, mi koji smo iznad svega što živi, mi umni koji verujemo ili ne verujemo, koji čujemo ili ne čujemo, koji mislimo ili razmišljamo, svi smo mi deo jednog zemaljskog organizma koji sačinjava život ovog sveta. Svako je jedinstven i drugačiji. Svako je poseban i pobednik, jer upravo taj jedan koji je zaživeo tako što je uspeo da bude prvi u trci spermatozoida koji su jurli ka spremnoj jajnoj ćeliji je bio najbrži i oplodio je jajnu ćeliju. Eto, pobedio je u trci i od njega je postalo živo biće. Prosto, zar ne?

Preko sedam milijardi humanoidnih pobednika naseljava ovaj svet i to je prilična cifra. Naravno da ljudi ima mnogo manje nego pripadnika drugih vrsta (o biljkama da i ne razmišljamo), ali su zato neki humanoidi uspeli da nametnu mnoge svoje nakaradne ideologije i religije većini. Pitanja kojima se opterećuje čovečanstvo svakako nisu jedinstvena, ali umeju da budu prilagođena potrebama malih grupa unutar celine i to ume da često da kulminira u sukobe koji se završavaju fatalno po mnoge. Ratovi se ne vode bez razloga, ali grupa unutar celine koja se zove „potomci“ je prilično uporna u tome.

Potomci inače nisu nikakva posebna vrsta unutar čovečanstva, oni su prosto genetski spakovana celina jedne nasledne linije, ali što su ljudima koji su ih izrodili draži to su oni sami sebi ljupkiji, bez obzira na često vidne nedostatke. Počev od „običnih“ potomaka koji prosto prenose genetski materijal sa prethodnog kolena do sledećeg, pa sve do onih „izuzetnih“ primeraka jasne razlike nema u odnosu na celokupnost čovečanstva, ali kao što po izreci „đavo nikad ne spava“ tako ni „izuzetni“ primerci ne propuštaju priliku da naglašavaju svoje poreklo i svoju posebnost u odnosu na ostale. O tim potomcima će u nekoliko tekstova biti reč, jer upravo oni su jedna od najubistvenijih podvrsta u okviru svih ljudskih društvenih odnosa…

Imislimi Nemisli

Osvald Tomović
Osvald Tomović
Živi i radi u Beogradu.