PESNIK
Poezija me je oduvek privlačila. Sećam se kako sam se u školi divio pesnicima čije smo stihove čitali. Tada sam maštao da i ja jednog dana pišem pesme. Uz talenat, u koji nije trebalo da se sumnja, mislio sam da mi karijera poete ne gine.
Trebalo je, naravno, da izgradim svoj stil i opredelim se za vrstu poezije koju ću pisati. Rešio sam da to bude pravac koji će biti u toku sa najnovijim pesničkim tendencijama i aktuelan u odnosu na društvena zbivanja. S obzirom na te činjenice, romantizam nije dolazio u obzir! Iako sam najviše voleo Đuru Jakšića, postojala je realna opasnost da od antiratnih profitera budem proglašen za ratnog huškača i bukača. A i nacionalne teme su nekako prevaziđene.
Socijalna tematika, takođe, nije dolazila u obzir. O teškom životu i niskom standardu sindikati i sredstva informisanja pripovedaju nadahnutije nego što je Šantić mogao i da zamisli.
Oko ljubavne poezije se nisam zanosio. Uz pomoć stihova, odavno se ne može osvojiti nijedna devojka, ni prosečna. O osvajanju književnih nagrada, srca čitalaca i razuma izdavača, ni Prever ne bi razmišljao.
Moderna! Bila je to spasonosna ideja! Doduše, nikada nisam voleo modernu, ali pošto je najaktuelnija morao sam da napravim kompromis. Bacio sam se na pisanje. Ako je tačno da nam život vredi onoliko koliko nas je napora stajao, siguran sam da je u tom trenutku od napisanih stihova, više vredeo samo moj život!
„Ti misliš da ti ja štampam ovo đubre?!“, rekao je izdavač koji očigledno nije bio ljubitelj poezije. „Ako baš hoću da propadnem u ovom poslu naći ću neki uzbudljiviji način.“
Shvatio sam da bi mi najbolja preporuka za izdavača bile dobre kritike uvaženog kritičara. Našao sam jednog – ugledan, poznat, sa iskustvom.
„Mladi gospodine, stil vam nije izgrađen i nedorečeni ste. Prosto rečeno, ne može se uhvatiti ni za glavu, ni za rep!“
Moj stvaralački ego to nije mogao da podnese, pa sam ga uhvatio za gušu, uz poruku da on najbolje zna za šta može da me uhvati!
Dotučen malicioznim komentarima izdavača bez vizije i kritičara bez dara za razumevanje pesničke duše, otišao sam u kafanu.
„Nemojte, molim vas, nemam ni dinara!“, zavapio sam pod pretnjom uterivanja maliganskog duga.
„Dobro, brate, dobro! Ako nemaš kintu, imaš nešto u robi?“, pitao me je gazda ove birtije.
„Ali ja sam pesnik…“
„Pa može i u stihovima, rime, ovo – ono i te šeme.“
„Evo, nosite!“
Tu me je negde izdalo i pamćenje. Kao kroz maglu sećam se da je gazda, pošto je pročitao pesme, klimao glavom i kolmovanom kosom. Spominjao je nekog malog Žiću, estradu, karijeru, hitove, sve prseći se u razdrljenoj havajki i pokazujući svoj gusto taftovani ljubavni tepih.
Par nedelja kasnije svratio sam u istu birtiju gde mi je već spominjani gazda prišao kao da sam mu budući žirant. Jedva sam se otrgao iz zagrljaja i okova zlatnih kajli.
„Gde si pesniče! Znaš li da je Mali Žića razbio Nahtverk u Oberhauzenu, a za dva dana srediće lokal u Cirihu! I to sve sa tvojim pesmama!!“
„Znači, treba Vam lažni svedok?“. Mislio sam da je Žića opljačkao neke robne kuće u inostranstvu i da trune u zatvoru.
„Ma, ne, bre! Za kafanu „Lažni svedok“ već sam našao vezu. Nego, trebaju mi nove pesme. Ove su već postale hitovi! A ja imam i druge pulene, željne slave i uspeha na estradi.“
Ovaj čovek širokih ramena i uskih shvatanja objasnio mi je da su moje pesme pravi hitovi na turbo-folk radio stanicama.
Sada pišem ne samo za Malog Žiću, već i za Lepu Cicu, Mutavog Caneta i Azeminu! Pre dva dana me je kontaktirao i menadžer naše najveće zvezde. Kako koje? O imenu ne mogu. Bar dok ne postanem zaštićeni svedok.
A do tada, eto, nije loše! Ispunio sam san, pišem pesme, a i zarada je odlična!
