Nedavno sam imao tu „čast“ da prisustvujem žučnoj političkoj raspravi između mojih bliskih prijatelja i poznanika tokom jedne propisne tervenke jedne hladne subotnje večeri. Tema je, naravno, bila vezana za trenutnu vladajuću strukturu, ali se svakako svađajući narod doticao i prethodnih režima. Kao neko ko se maksimalno izuzeo iz rasprave (i u međuvremenu razmenjivao poruke s jednom mladom pesnikinjom – pomoglo je u skretanju misli, moram priznati), ipak sam bacio uho i po i, poput svakog centriste, došao do jednostavnog zaključka – ne postoji idealna vlast, niti postoje idealne ideologije.
Budući da je bitna po temu ovog teksta, osvrnuću se na negdašnju polemiku oko toga ko je bio „čistiji“, partizani ili četnici. Čuo sam argumente sa obe strane, i najčešće se svode na jednu od ove dve opcije:
- Ченици су, бре, јунаци и напаћене душе, а ове комуњаре пришивене им покрали све и уништили државу скроз! (tipična ekstremna desna strana)
- Partizani su, fakat, heroji i borci za slobodu, a ovi rojalisti su odvratni kriminalci i svako ko misli drugačije je kolaborator i fašista! (tipična ekstremna leva strana).
Kao neko čiji su članovi porodice bili podeljeni u oba tabora tokom Drugog svetskog rata (sa teškim posledicama), ne mogu da podržavam niti jednu od datih strana, što sam masu puta i javno pričao. Da imam dinar za svaku instancu kada bi mi neki zadrigli, nepismeni šovinista mleo o tome kako je Draža ekvivalent bogu, ili kada bi mi neki tunjavi, mentalno nezreli levojko cmizdreo kako mu nedostaje Tito i kako bi bubreg dao za petokraku, mogao bih da kupim sve pravoslavne crkve u reonu i čitav katastar Ravne Gore, i pride da imam novca da otkupim Brod Mira Galeb, sa sve Brozovim ordenjem u par fiokica. Naime, to su ljudi koji su odavno zašli u ideološku močvaru i nisu neko koga možete dobiti zdravim razumom ili normalnim razgovorom. A to se najbolje vidi po njihovim remnantima danas – moderni Zavetnici i dalje zagovaraju neke ratove i klanja, a srpska Komunistička partija traži da se podiže spomenik Si Đinpingu; u jednom tekstu sam se zapitao da li je autizam zarazna bolest, te me pogledi na trenutnu situaciju pomenutu pre tačke-zareza teraju da pitanje promenim u „kojom brzinom se autizam širi?“ (Ne odgovarajte na to, i ja sam čuo da TikTok postoji)
Naravno, ovo nije ni vreme ni mesto da se brsti o politici, zbog čega i izbegavam da zalazim iole dublje od dotičnog. Ovo sve navodim čisto da čitaocu bude jasno iz koje perspektive ulazim u recenziranje stripa kao što je „Večernja akcija“.
Dakle, ovde imamo jedan od ranijih albuma izdavačke kuće „Rosencrantz“, iz sada poodavne 2012-te godine. Album je zapravo kolekcija kratkih stripova nastalih kasnih 70ih, odnosno ranih 80ih godina prethodnog veka, mahom iz pera strip autora sa prostora autonomne nam pokrajine Vojvodine. Apsolutno sve stripove kao scenarista potpisuje pokojni Petar Aladžić, dok se crteža hvataju takođe pokojni Branko Plavšić, te Branislav Kerac i braća Stevan i Josip Brajdić. Stevan je, uz Franju Straku, takođe zadužen i za tuširanje poslednjeg kratkog stripa u ovoj kolekciji, inače jedinog koji je nakon skoro tri decenije po prvi put ikada objavljen upravo u „Večernjoj akciji“.
Sumirajmo spoljni element za trenutak. Urednici edicije „Nikad robom“ pod kojom je „Večernja akcija“ i izašla, su takođe pokojni Svetozar Toza Obradović i Predrag Đurić, obojica otvoreno komunistički nastrojeni. Svi crtači, scenaristi i tušeri do reda su takođe komunisti, ili socijalisti (što mu apsolutno isto dođe, no nebitno). Stripovi se bave junačkim podvizima komunističkih gerilskih boraca za vreme Drugog svetskog rata. Drugim rečima, vrlo je jasno gde ovaj strip ideološki naginje, što – nažalost – dosta utiče na kvalitet priče. U uvodniku „Večernje akcije“, osnivač „Rosencrantza“ pominje kako je hteo da se usredsredi na antifašistički akcioni strip u sklopu ove edicije, te je odabir kratkih priča iz pera provereno kvalitetnog autora Petra Aladžića bio i više nego logičan. A tu ima svega – i pucanja, i noćnih prepada, i eksplozija, i Nemaca sa namrgođenim licima, i curica sa partijskim insignijama, i rasturenih domova, i mladih junaka, i dugih kaputa, i vrelih pištolja… Svega što bi jedan akcioni strip iz doba bivše Juge zahtevao.
U sklopu zbirke ulaze četiri stripa, dva sa nazivom „Partizan Goran“ (epizode „SKOjevci“ i „Kaznena ekspedicija“), jedan zvani „Večernja akcija“ i jedan po imenu „Ilegalci“ (epizoda „Atentat u noći“, ovde na unutarnjoj korici pogrešno naveden kao „Pucanj u noći“). Tandem Aladžić/Kerac dominira u epizodama sa plavim malim revolucionarom Goranom, gde je očito postojala tendencija da se barem donekle nastavi serijal. Plavšić vodi crtež u „Večernjoj akciji“, po kojoj ova zbirka i nosi ime, dok svi ostali autori zajednički vode četvrti i poslednji strip. Talenat je preraspodeljen, crtanje može da počne. No, kakvi su rezultati?
Realno gledano, nije kao da strip nije naišao na solidan odziv. Naposletku, veliki broj čitalaca za pola generacije starijih od Đurića je rastao na dotičnom žanru stripa, a imena kao što su Kerac i Plavšić sama za sebe imaju poleđinu i još uvek povlače čitaoce. Premda se danas dotični strip može naći za smešno male pare u antikvarnicama, online prodavnicama i kod kolekcionara, svojevremeno je (barem ako je verovati javnom mnjenju) jako dobro dočekan, i to dobrano nakon premijere. A čak i da niste neko ko naginje ka Marksovim objektivno pogrešnim i mentalno zaostalim mišljenjima, možete u sklopu ove kolekcije naći radove koji su sasvim solidni.
Krenimo od „Partizana Gorana“. Uzevši obe epizode kao celinu u obzir, ovo je pristojna priča o momku koji prolazi kroz vatreno krštenje i koji prati svoje ideale ka borbi za slobodu. Pride imamo i solidnu porodičnu dramu, gde muški članovi porodice imaju podeljena mišljenja o postupanju napolju (otac ne bi da se ističu da ne bi stradali, Goran bi hteo poput svake mlade i lude glave da jurne pravac ka pogibiji, a stariji mu brat negde igra na sredini, aktivan kao ilegalac ali opet zabrinut za svoje, sporadi čega i čuva dotične akcije kao tajnu; ovo će se ispostaviti kao mudar potez što se kasnije priče tiče, a čisto da bih vas nervirao, nastaviću da kucam unutar ove zagrade, tek da vidim koliko ćete izdržati pre nego što tražite da iz iste izađem; zagrade, naposletku, trebaju da ekonomično i ukratko doprinesu misli nekim komentarom, a ovaj komentar je jezivo i neopisivo iritantno, pa i vulgarno dugačak – da me prostite – i realno je izgubio svrhu još pre tri reda, ali eto, gura se i dalje, jerbo borba za slobodu van zagrade, nažalost, ne zavisi od čitaoca, već od spisatelja – štono bi rekli, pisca, i.e. mene, a.k.a. potpisnika ovih redova, a ne vas, blago dedi – i onog trenutka kada rešim da iz zagrade izađem, laknuće vam tek toliko da nastavite da čitate ovaj tekst o „Večernjoj akciji“; tekst, inače, koji se tiče autora sa prostora Vojvodine a u izdanju rahmetli-izdavačke kuće „Rosencrantz“, i dragi Gospode, ponestaje mi prostora da se zezam, a ja se opet zezam, jer, jelte, ipak, ono, ahem, moram da nečim produžim ovo mlevenje, a da to ipak deluje interesantno pojedinim čitaocima – a i čitateljkama, premda znam da je njih malo i da se nešto preterano ne javljaju na ovu platformu i da retko kada čitaju sve što ovde natakarim, ali eto, ne mogu a da ne pomenem i njih, zarad neke rodne ravnopravnosti ili neravnokrivulje, ne? Nego, gde smo ono stali? A da, pravi i adekvatni način da se izađe iz ove zagrade, a da to deluje kao neusiljeni, prirodni, organski, nenametnuti, ničim izazvani, spontani, fluidni, atraktivni, vickasti, britkoumni, šaroliki i nadasve primetan i naočit način – jesmo li spremni? Ako jesmo, ajmo polako… PRC! Još uvek u zagradi! Da li te smara što si i dalje ovde, čitaoče? Očekivao si da ću nešto korisno reći u ovim redovima o „Večernjoj akciji“, ali ne, to sve čeka van zagrade, a još te ne puštam. Volim ja, tako, malo da muštram moje voljene čitaoce – premda ih je malo, a posle ovog teksta će ih biti još manje, al nema ni veze, nastavljamo mi svakako hrabro i nezaustavno napred…ili nazad…ili usred srede, odnosno usred zagrade, da budem precizan, kakav sam retko kada; inače, ne preporučujem ljudima ovakve eksperimente sa pisanjem, pomalo umeju da ubiju u pojam, ali oni koji nemaju pojma ne mogu da pojme ovakvo verbalno masturbiranje, no naučiće, ima vremena, taman dok smo u ovoj zagradi mogu da krenem da vas polako podučavam o subtilnom zanatu čačkanja mečke – pazite na deo tela koji čeprkate! – nerviranja naroda i trolovanja; no to nije tema ovog teksta, i stvarno bi valjalo da se vratim na istu, pre nego što se propisno ub–) a gde ženski član pokušava da bude glas razuma. Goran kao lik je tek dovoljno iznijansiran da liči na solidno napisanog protagonistu, iako je daleko od istog. Da je Aladžić imao više prostora i vremena, sigurno da bi od ovog majuška napravio novog aktivnog junaka srpske i jugoslovenske strip scene.
„Večernja akcija“ je jedan od retkih stripova koje je pokojni Branko Plavšić crtao pre nego što se prešaltao u tušere, i iskren da budem, pravu je odluku napravio. Premda poštujem Branka – još uvek mu dugujem pivo – i njegov neizmerni doprinos stripu, ne mogu a da ne naglasim da je kao crtač izuzetno prosečan. Ovo je daleko od kvaliteta koji pokazuju, recimo, Sibin Slavković i Bane Kerac, pa čak i autori iz drugog ešalona vojvođanskih strip autora, i.e. Pavel Koza, Miodrag Ivanović Mikica i brat mu Predrag, Nikola Maslovara, Franja Straka, itd. Figure deluju pristojno i može da se razazna ko je ko, ali nema te dinamike i nema tog „disanja“ kakvim obiluju crteži svih ostalih navedenih majstora. Sama priča kao priča otprilike teče isto kao i ostale Aladžićeve u sklopu ove kolekcije – partizani rade neku tajnu akciju, Nemci nemcuju, prijatelji ginu, itd. U biti, ova epizoda ima najmanje da ponudi. Nije preterano inovativna, niti je spektakularno revolucionarna – igra reči namerna – po pitanju tehničkih, pripovedačkih ili vizuelnih elemenata.
Što nas dovodi do poslednje epizode, koja ima podnaslov – nagoveštaj da je ovo trebalo da bude serijal – i koja je u sklopu ove zbirke dobila premijerno objavljivanje. Opet, pripovedački i scenaristički nema mnogo toga što odvaja ovu priču od prethodnih. Međutim, ono što je stavlja na jedan nivo iznad ostalih jeste crtež, pogotovo tuš. Činjenica da je bezmalo tri osobe radilo na ovom kratkom čedu dodatno čudi, budući da je rezultat zanimljiv, u najmanju ruku. Tuš je nešto „prljaviji“ u odnosu na prethodne tri priče, likovi ekspresivniji, a kinetika i te kako vidljiva. Ukratko, da je bilo više epizoda ovog jedva početog serijala, i da ih je isti tandem radio, imali bismo priču koja može da stoji rame uz rame sa, recimo, „Kobrom“ ili „Mirkom i Slavkom“. Drugim rečima, po pitanju same akcije, ovakav strip bi trebalo da je sačinjavao celu zbirčicu.
Ajmo sad da se izuzmemo iz samih priča i vratimo u naš meta-svet. Zbirka se zove „Večernja akcija“, bez obzira na to što bezmalo dva stripa imaju isti naslov i dva podnaslova, a jedan od preostala dva – koji nije „Večernja akcija“ – sadrži mnogo uticajniji crtež sa mnogo više kinetike i inoviranja. Naravno, odabir imena nije slučajan. Imajmo na umu da je Plavšić u tom trenutku relativno sveže napustio svet živih, te je imalo smisla nazvati zbirku upravo po njegovom stripu, zarad odavanja počasti; naravno, izuzećemo činjenicu da je njegov strip objektivno najneadekvatniji od sva četiri prisutna, ali to ne menja stvar. Ali postoji i drugi razlog zašto su se Đurić i Obradović opredelili da ovako krste zbirčicu. Maltene svi stripovi Aladžića sadrže neki noćni prepad koji rezultira pucnjavom. Da je strip nazvan „Partizan Goran i druge antifašističke priče“, imalo bi više smisla, ali ne bi imalo taj udarac i tu zvučnost kao „Večernja akcija“.
Dotaknimo se onda još jedne glavne vezilje ove zbirke, zvane Petar Aladžić. Ovaj gospodin je, kako je sam naveo u intervjuu, rešio još početkom devedesetih da se povuče iz stripa. Ne mogu da prosudim da li je to šteta ili ne, s obzirom na to kakav je njegov opus ovde. Da, imao je čovek puno ideja i očigledno je bio ponet političkim uverenjem da ih kreira. Plus, objava albuma mu je neverovatno lepo legla. Fotke sa promocije „Večernje akcije“ su dovoljni prilog ovome, kao i njegov izuzetno širok osmeh pri prodaji iste. Ali realno, kao premda kvalitetni scenarista, nije preterano kreativan. Ili, da se izrazim malo lakše, nije neko ko ume da improvizuje niti voli da rizikuje. Naposletku, pisanje akcionog antifašističkog stripa u ono doba nije zahtevalo previše truda. Samo treba sastaviti mlade i za borbu orne partizane i do tačke komičnosti zle Nemce, i imate pun pogodak. Doduše, s kasnijim stripovima su se počesto negativno i četnici pokazivali. Garnitura autora iz Vojvodine je, pogotovo, volela da karikira četnike, čak i gore od Nemaca, do tačke da su ih maltene uvek pokazivali kao stereotipove pre nego likove. Dodamo li na sve to ugnjeteni narod kako vazda radi nešto i pokušava da sastavi kraj s krajem, vozila kako eksplodiraju, romansu između glavnog revolucionara i neke orne drugarice mu, i imamo recept za štancano delo koje neće uvrediti vladajuću strukturu, a podmiriće lokalne „patriote“ ideologijom ispranog mozga. U tom i takvom kreativnom okruženju, Aladžić se savršeno snalazi. Međutim, nekako ne mogu da ga vidim da barem u ovom žanru iole proba nešto drugačije. Bilo kako bilo, „Večernja akcija“ je prvenstveno njegov album, uslovno rečeno, i kao takav predstavlja jednu lepu vremensku kapsulu njegovog kreativnog života.
Par rečenica za kraj. Počeo sam ovaj tekst spikom o ideologijama, čisto da bi čitalac imao kakvo-takvo objektivno stanovište za posmatranje „Večernje akcije“. Pride, dotakli smo se autora i urednika ove zbirke. E sad, koji je zaključak? Pa, zaključak je da, uzevši sve ovo u obzir (i gle čuda, opet smo u zagradi! Dakle, gde smo stali kad sam iz iste izašao? Pa, treba reći da—ne, ne, nećemo opet istu foru, da ne ispadne izlizana), i dalje bih preporučio „Večernju akciju“, čak i ljudima koje komunizam i partizani ič ne interesuju. Priče su taman dovoljno plitke da mogu da ubiju jedno pola sata vremena, a dovoljno adekvatno nacrtane da se može propisno opustiti uz kadrove. Aladžić, Plavšić i Obradović više nisu sa nama, prema tome ovo ostaje kao još jedan od materijalnih dokaza da su sva trojica, do reda, zaslužili svoje mesto u istoriji srpskog stripa.
