Teško je danas naići na iskreni umetnički izraz, čak i u alternativnim vodama. Jednostavno je sa umreživanjem i uprošćavanjem vaskolikog kreativnog materijala došlo do prezasićenja, te nema više mesta za iznenađenja. Ako se i pojavi kakav trend, njegov život se meri ne u godinama, kao ranije, već u minutima, pokatkad i sekundama. I neretko tu nema mnogo čega supstantivnog.
A nije uvek tako bilo. Ne dele nas ni decenije od doba kada se zapravo moglo stvarati bez tog preterano korporativnog filtera. Štaviše, čitav prethodni vek je bio plodan za stvaranje novih pravaca u svim sferama umetnosti. Primera radi, iako su se i popularna muzika i film i strip „rodili“ u 19. veku, čitav 20. vek je pripadao njima. Naposletku, samo u rasponu od tih 100 godina smo videli rađanje rokenrola, heavy metala, hip hopa, R n B-ja, tehnoa, te rast i razvoj eksperimentalne kinematografije, rađanje blokbastera i razvoj specijalnih efekata, a pride i kreaciju novinskog stripa, stripa u sveskama, strip časopisa i grafičkog romana. Sve je to i dalje prisutno, ali je u svoje vreme bilo prilično novo, nesigurno, neprofitabilno i, naravno, primamljivo ljudima koje interesuje umetnost. 20. vek je bio jedan široki i bogati dijapazon svega i svačega, i nemoguće je pričati samo o jednom segmentu u par redova. Za bilo koju od navedenih tema (i mase nenavedenih) je potrebno mnogo pisanja, pa čak i čitave disertacije (koje, naravno, već postoje).
Osvrnimo se ja jedno delo koje se dotiče upravo nekolicine takvih segmenata, strip album „Dogodilo se u Harlemu“ autorskog dvojca Goran Jovović/Enis Čišić. Priča je smeštena u Njujork malo nakon Vijetnamskog rata, u sred Harlema, odeljka ovog velegrada koji je prožet kulturom afričkih crnaca (namerno koristim ovaj izraz; pametni i razumni će shvatiti zašto) i gde se, u procesu trajanja ove grafičke novelice, rađa hip hop. I premda je glavni lik belac, tačnije ratni veteran koji se polako aklimatizuje životu natrag u Sjedinjenim državama, tematika je pretežno vezana upravo za crnce. „Dogodilo se u Harlemu“ je u biti jedna krimi drama sa elementima akcije, gde se ne zna ko je od koga grđi i gde vidimo da svet nije, naspram onoga što neki pretpostavljaju čim bace prvi pogled na ovaj strip, crno-beo. Mnogo je komplikovaniji od toga, i to bi valjalo istražiti.
Svako ko se iole bavi problemom rasizma i rase u Americi zna da je to danas abnormalno podeljena tema koja ne nalazi rešenje, mahom zato što nijedna strana uopšte ni ne pokušava rešenje da potraži. Naposletku, lakše je drati se jedni na druge umesto da sednemo i zapravo porazgovaramo. E sad, da nekome na Zapadu date jedan strip koji je pisao jedan Hrvat, verovatno bi mu skočili za vrat i proglasili ga za nešto što čovek zapravo nije (ona stara „ti si belac, dakle ti si rasista i ne smeju da ti se sviđaju stvari koje vole i stvaraju crnci“), izuzimajući pritom činjenicu da je Jovović zapravo tekstopisac, muzičar, i pride ogroman ljubitelj ovog žanra. I sa te strane mogu da ga razumem, kao ogromni ljubitelj džeza. Muzika ne bi trebalo da stvara procepe između ljudi, već da preko istih izgradi most (pa makar se na njemu našle dve polovine dve različite žene, što poteže istragu… ček, pogrešan tekst!). Da stvori sponu između kultura i naroda koji inače ne bi imali nikakvih dodirnih tačaka.
I naravno, red je pričati malo i o tim sponama, a vezaću ih upravo za par anegdota (zasigurno vas ne čudi). Ključni bend u ovom stripu nosi ime The Roots Poets. Naravno, aluzija je jasna – Jovović povlači paralelu između njegovog fiktivnog benda i grupe The Last Poets, jednih od začetnika hip hopa tamo kasnih šezdesetih i ranih sedamdesetih. No mene je ovo više asociralo na još jedan bend iz istog perioda, The Watts Prophets, kao i na moj period slušanja hip hopa u ranoj adolescenciji (Prophetse sam gledao na nekom dokumentarcu, te posle nabavio nešto muzike od njih; kvalitetna stvar). Eto i prve spone između hip hopa i mene, kao i između mene i ovog stripa, kao i njenog scenariste.
E sad, Jovovića ne znam lično, ali sam Čišića upoznao čitav jedan put, na jednom izdanju festivala Striporama u Nišu, koji je (nekako ne slučajno!) deo niškog džez festivala Nišville. Još uvek čuvam njegov crtež sa posvetom. I po pitanju kvaliteta, odonda pa do danas Čišić je uznapredovao na jedno 77 nivoa. Njegove surove crne boje, jaki kontrasti i vešto korišćenje kinetike i senki prosto mami na čitanje. Njegov stil kao da je stvoren za ovu storiju, te samim tim ne čudi što je Jovović upravo za njim posegao.
A ne čudi ni još jedna spona koju sam nahvatao čitajući „Dogodilo se u Harlemu“, s obzirom da sam ga čitao na istom mestu, i.e. za apsolutno istim stolom i u isto doba dana kada sam čitao i još jedan strip o muzici, „Karlos Gardel“ (autorski dvojac Hoze Munjoz i Karlos Sampajo), a to mesto je bila prodavnica ploča i kafe bar „Metropolis“. I tokom čitanja „Gardela“ me je primetio jedan dežmekasti čikica i iskreno pohvalio što i dalje čitam stripove (zvuči čudno, znam, ali cenim da je i on bivši fan koji je odavno to batalio, pa je pogled na strip raspirio neke ranije ugašene uspomene). No tokom čitanja Jovovićevog albuma nešto mi je drugo zapalo za oko.
To nešto drugo je dovelo do dodatnih spona. Probne table za ovaj strip je, primera radi, crtao Luka Cakić, autor iz Crne Gore i meni jedna od najdražih osoba. Luku sam upoznao u Leskovcu jedne godine, i od tada kad god se čujemo, ne možemo da se napričamo. Čovek je od onovremenog pomalo nesigurnog ilustratora prerastao u apsolutnog majstora svog zanata, sa nanizanim projektima kakvim bi se neki od najvećih izdavača podičili. A uz to videh i još jedno ime koje je nabačeno na tu sponu – ime Dragane Kuprešanin. Ova beogradska umetnica, autorka strip kolekcije „Specijalna smesa“, je zapravo i povezala Jovovića i Čišića, a kontaktirao ju je upravo Cakić kad nije od obaveza mogao da iznese projekat o muzici u američkih crnaca do kraja. Istog trenutka sam kontaktirao sve aktere (sem Čišića, doduše) i, naravno, dobio pozitivan odgovor od svih, kao i jedno veliko hvala od Jovovića na kupovini stripa. Opet, ne poznajem čoveka, ali nakon prelistavanja albuma „Dogodilo se u Harlemu“, rukovodim se mišlju da svratim u Dubrovnik i da porazgovaram s njim malo o muzici.
E sad, kakve spone bi imao sa muzičarima tamnog tena? Pa, relativno skoro, malo pre recenziranja ovog stripa, sam nanovo stupio u kontakt sa muzičarem sa pseudonimom Lord Bishop. Ovaj poveći crnja je, sa bendom sastavljenim mahom od Brazilaca, učestvovao u mom rodnom gradu ne jednom, već dvaput. Lik je jedna lafčina od performera, a povezali smo se na keca već posle prve večeri nastupa. Još uvek čuvam album koji sam dobio na poklon, a kod njega je još uvek moja skica inpromptu rađena na licu mesta svirke. Ne samo da me je nanovo prepoznao na sledećoj svirci bezmalo 3 godine kasnije, nego me je nanovo poznao i putem društvenih medija. Vajbovi fanova kvalitetne muzike se, naposletku, ne zaboravljaju. I tu se negde motam sa sponama. Taj mnogougao sa tačkama Jovović-Čišić-Nišville-Gardel-Munjoz-Sampajo-Harlem-Cakić-Kuprešanin-Lord Bishop i nekolicinom manjih tačaka duž linija koje ih vezuju, to mi nekako ne napušta glavu dok sastavljam ove redove. Linija koja se vuče preko Sarajeva, Dubrovnika, Herceg Novog, Beograda, Buenos Ajresa, a prolazi i kroz Svilajnac, no nikako ne zaobilazi Harlem. Ovaj mali album je postao pravo čvorište ljudi raznolikih talenata, životnih iskustava i primarnih hobija i interesovanja, onakvo kakvo se najbolje prihvata – nastalo prirodnim i neforsiranim putem.
Naravno da nisam preterano pričao o radnji i likovima albuma „Dogodilo se u Harlemu“. Pride nisam ni pomenuo ko je izdavač, koji je tiraž, itd., premda su to sve samo tehnikalije. No kakva je srž? Pa, opet ne odajem. Za svu moju sabraću i sve moje sestrice po muzici, filmu, stripu i inim drugim vidovima umetnosti i izražavanja, toplo preporučujem da dotični strip nabavite i prelistate. Nek ritam uđe u vas i nek vas vozi, neobuzdan i divlji kao kakva vatrena stihija. Pa ko preživi nek priča.
