fbpx

Susret

oko

O pogled sam tvoj se spotakao
I srušio kada si me srela,
Tako bih te usnom dotakao,
Makar duša od žeđi mi svela.

Gorda kao jasika u gori
I nestvarna čim iz vida mineš,
Ko cvet mi se srce razbokori
Kad osmehom usnice odškrineš.

Tad osetim kako junak gasne
I kako se ruši vaseljena,
Neuzbrana kao dunje kasne,
A ruka mi bolna posečena.

A noge mi umorne i trome,
Da te stignem nemam za to ata,
Idem kući, ali nemam kome,
Idem kući, a fale mi vrata.

O pogled sam tvoj se spotakao
I srušio od krvavih rana,
Tako bih te usnom dotakao,
I zaspao do sudnjega dana.

Prethodni tekstHaiga
Sledeći tekstFotografija dana
Tode Nikoletić
Tode Nikoletić
Ko sam zapravo ja? Pesnik? Sanjar? Putopisac? Snohvatač? Mali svitac čiji sjaj obasjava one koji vole, one koji rastu do deteta, One koji imaju krila da lete u bezgranično, i oči da vide beskonačno. Ili sam možda mornar bez mora, i gusar bez broda. Nešto kao Petar Pan nasukan u ravnici Panonije. Ko zna!? Verovatno sam kralj bez kraljevstva, Princ bez mača. Obućar koji popravlja svet. Marioneta čije konce pokreće zvezda. Pastir koji skuplja mirise šume u frulu I pretvara ih u zvuke. Možda sam… Možda sam… Biće ipak da sam samo obično DETE.