10. Decembra 2019. | 00:46
Početna / Otvorena vrata / Svetlana Janković Mitić : Teror kiborga i veštačke inteligencije

Svetlana Janković Mitić : Teror kiborga i veštačke inteligencije

“Novače, Novače, budi se…”, letele su svetleće kugle iznad dečakove glave sledeće noći. ” Čeka te sledeća uslovna budućnost. Biće ti interesantno, a treba i nešto važno da obaviš…” Novak ustade bez pogovora. Četiri svetlosne kugle ubrzo nestaše u dubini noći.
Prepoznavši neke zgrade, Novak shvati da su i dalje u Beogradu i to na Kalemegdanu. Sve je bilo isto i – ništa nije bilo isto!!! Noć, nigde žive duše, osim njih četvoro. Pod mesečinom, Sava i Dunav svetlucaju, a u daljini se čuje buka gradskog života. Kule i zidine oko njih deluju pomalo avetinjski. ” Slušaj, Novače, ovde smo kako bi ti na miru objasnili šta se dešava u ovom veku”, obrati mu se jedan od Posmatrača. ” Nalazimo se u 2230 – toj godini. Svetski lideri, bogataši i ostali moćnici, takozvani vladari iz senke su platili nekolicini podmitljivih naučnika da ih učine besmrtnim. Čuo si već za veštačku inteligenciju i robote koji će biti u stanju da uče i koji će spolja biti gotovo potpuno slični ljudima. To je u tvom veku bilo tek u začetku, a sada je to obična svakodnevnica. E, pa desilo se to, da su ti naučnici bez morala u izvestan broj robota ugradili mozgove tih ljudi, neposredno pre njihove fizičke smrti. Možeš li da zamisliš šta se sada dešava?! Udružili su se i sada vladaju svetom. Nema više slobode, obični ljudi rade za njih kao robovi. Čitava vojska robota sprovodi taj teror i nema mesta pobuni protiv njihove vlasti. Najvernije pristalice nagrađuju tako što im omogućuju ugradnju mozga u robote poslednje generacije.” Novak, u potpunoj nedoumici reče:” Ali, šta ja uopšte mogu da uradim protiv takve sile?!” ” O, možeš, možeš…zato smo te i doveli ovde. Sve živo na kugli zemaljskoj je čipovano, obeleženo kodovima. Roboti registruju svaki pokret – ko šta radi, gde ide..čak i bebe se čipuju odmah po rođenju, iako ne predstavljaju nikakvu opasnost.” “A…ja, nisam čipovan!”, nasmeja se dečak jer u trenu shvati u čemu je poenta ovog važnog noćnog dogovora. ” Tako je, uopšte ne očitavaju da si ovde. A danas je u Beogradu gospodin Glavni, kako ga zovu. Došao je da se sastane sa nekim vašim najumnijim naučnicima. Zna se šta će im ponuditi uz brdo para. To je ponuda koja se ne odbija! Zamisli da živiš večno u nekom robotu?! Ako se pokvari neki deo, zamene ga i ti si opet kao nov! ” Ali, kako mozgovi mogu večito da traju?”,upita radoznalo dečak. Odgovoriše mu da u glavama robota mozgovi plutaju u posebnoj tečnosti koja je obogaćena kiseonikom.Komuniciraju tako što kroz tu tečnost i specijalne provodnike šalju misaone vibracije, koje zatim veštačka inteligencija pretvara u sintetički govor. ” Da, da, tako vladaju svetom, a Glavni je ovde da po svaku cenu preuzme naše naučnike jer besmrtnost moćnika za sada zavisi od jedne glupe sitnice – jednog tastera u Centru za napajanje robota bežičnom energijom i kiseonikom. Dođe li do zastoja ili prekida u dotoku, roboti bi stali i za desetak minuta i manje, njihovi bi mozgovi istruleli!” ” To znači da moram da odem u taj Centar i pritisnem taj taster…pre nego što smisle tehnologiju očuvanja mozgova bez tako ranjive tehnologije.”
Dalje je sve išlo po unapred dogovorenom planu. Posmatrači su preobrazili Novaka u robota u okviru pratnje Glavnog. Senzori na aerodromu i oni u Centru, nisu zapištali jer nisu ni registrovali Novaka kao čoveka, kao biće od krvi i mesa. Posmatrao je Glavnog kako besni jer su ga inovatori iz Srbije odbili rečima da njihovo znanje nije na prodaju, da su verni sledbenici Teslinih ideja i da žele da stvaraju samo ono što je na korist čitavog ljudskog roda! Čuvši to, Novak oseti ponos što je pripadnik tog i takvog naroda. Pomisli kako ima nečeg u tome što će im baš on smrsiti konce i spasiti svet od tiranije pedesetak mozgova – monstruma.
” Ništa više ne možemo ostaviti slučaju!”, urlao je Glavni.” Oni mogu da smisle način kako da nas unište, naređujem da roboti non – stop dežuraju u energani.Njih deset da se smenjuje na svaki sat pored crvenog tastera…odmah!”, sav zapenušan od besa obraćao se Glavni nekolicini svojih sledbenika. ” Ti, ti i ti!”, naredi jedan od njih najbližim robotima, ” smesta na dežurstvo!” Krenuše prva trojica. U sledećoj grupi je bio Novak. Znao je da mora biti strpljiv, ni po koju cenu nije smeo da propusti pruženu priliku…
Najzad, desi se i to! Sa ogromnim zadovoljstvom Novak isključi dotok energije i kiseonika .Svet robota je zamro na neko vreme, a monstruozni mozgovi u nekoliko stotina njih su postali smrdljiva kaša. Sve je trajalo dovoljno dugo da normalni ljudi preuzmu vlast i kontrolu na planeti Zemlji.

– pretposlednja SF priča iz ciklusa “Posmatrači”

Share on Facebook
Facebook
Novakujem

O autoru: Svetlana Mitić

Svetlana Mitić
Rođena 1955.godine u Beogradu. Sticajem okolnosti, detinjstvo i mladost provela u Prizrenu, na Kosovu i Metohiji. Nakon završene gimnazije, diplomirala na Filozofskom fakultetu u Prištini, odsek - Jugoslovenska književnost i srpski jezik. Uglavnom je radila u svojoj struci kao profesor književnosti, sve do odlaska u penziju. Još kao student se iskazala na književnom planu, pišući pesme, eseje, pripovetke i druge kraće forme. Intenzivno se bavi stvaralaštvom na tom planu od 2014.godine kada je, iz ljubavi prema najmlađima, počela da piše priče i pesme za decu, sa akcentom na univerzalnim poukama o dobroti, skromnosti, ljubavi, međusobnom poštovanju i prijateljstvu. Osim priča i pesama za decu i odrasle, i dalje piše eseje, prikaze i recenzije. Veoma uspešno sarađuje sa el. časopisima "Pokazivač" i "Kraljevskim novinama", a njena "Pesma za Aleksu" protiv nasilja u školama, izazvala je veliku pažnju šire javnosti i štampe. Takođe je zastupljena u mnogim zbornicima savremene srpske poezije.