2255. Ovaj broj pamtim kao zasebno pročitane cifre – dva dva pet pet. To su cifre usluge mog odabranog provajdera mreže za mobilne telefone sa koje sam naručivao tonove i muziku, slike i čuvare ekrana. I eto, pogodila se jedna potpuno neočekivana slučajnost. Naime, 2022. i 2025. godine izašlo je bezmalo četiri stripa na temu Nikole Tesle – zasigurno pogađate, dva izdanja po godini. Dva dva pet pet. I naravno da se potrefilo da taj broj upravo ima veze sa mobilnim telefonima i sa Teslom.
Već narednog juna (otprilike sedam meseci od pisanja ovog članka) obeležavaćemo tačno 170 godina od rođenja našeg možda najpoznatijeg i najcenjenijeg naučnika. Čoveka čije delo je pomerilo – i promenilo – svet na mali milion načina. Rođen kao slabašno dete u svešteničkoj porodici usred ondašnje Vojne krajine, mladi Nikola će, spletom neverovatnih događaja, proputovati onovremenu Evropu i završiti u Americi, gde će trljati laktove sa nekim od najprominentnijih javnih figura, kako u biznisu i nauci, tako i u umetnosti i književnosti.
Jedan detalj koji se dosta diskutuje, čak i danas, je odnos Tesle i italijanskog naučnika i
izumitelja Guljelma Markonija, kao i nejasnoća oko patentiranja radio prenosa (Markoni je, podsetiću, dobitnik Nobelove nagrade na ovom polju, premda se Tesli pripisuju sva njegova dostignuća). Samim tim, nekako je i tu poetska pravda da upravo jedan Italijan, jedan autor nastanjen u Beogradu, sastavi jedan grafički roman na temu Nikole Tesle, njegovog života od samog rođenja jedne olujne noći do njegovog poslednjeg uzdaha u hotelskoj sobi u Njujorku tik pred posetu američkih obaveštajnih službi.
Autor ovog stripa je Daniele Meuči, koji se služio akvarel tehnikom da ispriča Teslinu storiju u bezmalo 15 poglavlja. Tim putem, Meuči je ispratio sve ključne elemente Teslinog života – njegov eureka trenutak i crtanje štapom po zemlji motora koji na naizmeničnu struju uz citiranje Geteovog „Fausta“, njegovo bitisanje u Budimpešti i Parizu, njegov odlazak u Ameriku i susret sa Edisonom, njegov dogovor sa Vestinghausom i uspeh na Čikaškoj svetskoj izložbi, njegov rad na Nijagarinim vodopadima, njegova jedina poseta Beogradu, njegova evropska turneja (i subsekventna smrt majke), njegovo osmišljanje Teslinog kalema, njegov rad sa oscilatorom pri vordenklifskom tornju, njegovo druženje s Markom Tvenom, njegov pomalo istanjen odnos sa Mihajlom Pupinom, njegovo viđenje Markonijevog uspeha… Čak su i pojedine sitne stvari, poput njegovog maničnog korišćenja salveta u restoranima i njegova ljubav prema golubovima, te njegove retke interakcije sa suprotnim polom, našle svoj put u ovaj strip.
Naravno, Meučijev album, sa podnaslovom „Čovek koji je oblikovao budućnost“, čitaocima daje i onu drugu stranu Tesle. Njegov problem sa kockanjem u mladosti je adresiran, kao i njegove mnogobrojne bolesti i njegova stamena volja da ojača svoje telo (Antal Sigeti, njegov prijatelj i strastveni sportista, je tu imao presudnu ulogu). Njegov interes u hinduizam i veze dotičnog sa naukom su posebno zanimljiv detalj. A dakako ne treba zaobići ni njegov izuzetno aktivni noćni život – drugim rečima, bez obzira na njegovu sliku uštogljenog i povučenog naučnika, Tesla je ipak bio čovek od krvi i mesa, sa širokim dijapazonom iskustava.
Dosta o Tesli, ajmo malo o Meučiju. Stil koji je odabrao za ovaj strip, akvarel, nije nimalo zahvalan, ali iz njegove kičice nastaju čuda. Situacije koje bi naizgled delovale obično Meuči je oslikao sa tako visprenim, živim bojama da dobijaju novu dimenziju, deluju skoro vanzemaljski. Dakako, Meuči zna i kada da svede boje, ili pak da zaodene situaciju u crno. Korišćenje praznog prostora je definitivno jedna od omiljenih tehnika ovog slikara; figure i predmeti unutar kadra time dobijaju na istaknutosti, urežu se čitaocu u oko i ne napuštaju ga. Pritom, po pitanju samog stripovskog jezik, Meuči se rešio na oble, maltene elipsaste ivice kadrova, kao i na potez koji do sada nisam video u domaćem stripu, pa ni u italijanskom – svi baloni za dijaloge, ali apsolutno svi, imaju jednu ivicu koja bi se stopila sa ivicom kadra, ali upravo ta ivica je u potpunosti izbrisana. Drugim rečima, baloni deluju kao da su makazama ili perorezom isečeni od ravni samog kadra. Ne bi onda bilo netačno reći da ne postoje dva potpuno ista kadra u ovom stripu. Uz to, kada autor odlazi korak dalje u svom radu do te tačke da čak i tehničke detalje kreira po svom nahođenju, a u službi estetske markantnosti stripa, upravo je taj autor osoba na koju treba obratiti pažnju.
A pažnja je obraćena. Neka od najvećih imena domaćeg stripa su ponudila hvalospeve Meučiju i njegovom delu. Izdavačka kuća „Komshe“ nije pogrešila što je u svoj asortiman uvrstila ovu grafičku novelu. Učinite sebi uslugu – pročitajte je što pre.
