Mi smo sve uspeli ćutnjom doreći
U času kad nam se ruke spletu
U ljubavni čvor i kad drhteći
Osećamo toplinu jedno drugog.
Bolno li je kad moramo
Preko praga preći u tamu
Opraštajući se, dok se oči piju
Žedne i dok prosipaju setu
Ko iglice usamljeni bor.
Preživećemo opet odsustvo
Do novog dana, makar ranjivi
I gubavi, nadajući se
Lepšem susretu.
Suviše je velik ulog
Naše ljubavi
Da bi smo stali.
A do tada, neka nas nosi
Oblak sanjivi i kaže
Sve što smo prećutali.
