fbpx

žika ranković – ptice

1.

Kažu da je moj deda Aleksa umeo lepe devojke da pretvara u ptice. Kažu da je moja baba umela od mesečine da isplete bluzu pa koja ne može da rodi ili da se uda ili je muž vara u snove joj dolaze sanđame ili daleko bilo udavljena deca obuče tu bluzu pa u gluvo doba tri puta pređe preko raskrsnice i sve nestane ko rukom odnešeno. Dvanaest puta je moj deda Aleksa prosio moju babu a ona ga odbijala, jednoga dana neko zalupa na vrata a pred njima moja baba Perka, zašto to niko ne zna.Valjda se u njoj nešto prelomilo

2.

Kažu da sam lud. Jesam. Priznajem. Putovao sam autobusom za Beograd jedne, nije važno koje, godine. To priznajem. I tada, u tom autobusu, puklo nešto unutra, u meni. Kvrcnulo, odšrafilo se…Drugi stigli u Beograd a ja nigde. Krenuo sam nekim svojim tajanstvenim putićem. Danima sam plakao. Kažu to je psiha. Što god vidim i čujem ja plačem. Reko jebeš ga aj da se lečim. Za toliko sam pametan. Ima valjda pilule i za to.

3.

Raskvašene staze jutra dočekale su pobednike na ulazu u varoš. Trčali su za njima golotrbi cigančići šljapkajući po baricama i gladni kučići režali su kroz tarabe. Iza somotnih zavesa stajale su gologuze jebačice Ljubice Jevtović sa hladnim krupnim suzama u očima. Bilo je hladno i noge, još modre od štipanja, drhturile su im pri pomisli da će ih kao kurvetine i izdajnice povešati po kestenju u centru, za primer.

Stara kurveštija Olga Popadić, koja je služila za potkusurivanje i mlađima za vežbanje, nije mogla da se uzdrži – niz odrtavele i usaljene butine linu joj topli mlaz koji ona skoro i ne oseti. Jedino se gazdarica Ljubica nije plašila. Žene podatne, mirišljave i na sve spremne, metak neće mislila je. Vojska je vojska, muško je muško, pobednik je pobednik. Otišao jedan u kožnim čizmama, vratio se drugi u kožnim čizmama, smeškala se, pušeći nemački duvan i merkajući, još lepim okom, stasitog poručnika, što je odvažnim korakom, ne birajući suvo, visoko dignute glave prolazio sredinom ulice.

U varoš su, sa vatrom u očima, ulazili pobednici. Bežali su i u strahu režali gladni kučići ispred njih, a na patosu, u apartmanu Ljubice Jevtović, hladila se barica kraj nogu Olge popadić, zvane Dupe.

Nadimajući grudi i istežući vratove, okrenuti ka istoku zapevaše petli. Počinjalo je novo doba.

Žika Ranković
Žika Ranković
Više godina aktivno učestvuje u javnom životu Srbije u oblasti umetnosti, kulture i informisanja. Organizator je i učesnik velikog broja kultrunih i medijskih manifestacija. Tekstovi su mu objavljivani u elektronskim i štampanim medijima širom sveta. Član je Udruženja dramskih pisaca Srbije i UNS-a.