fbpx

Žika Ranković: SEĆANJE NA NEVRATIJU


MAJ_3747

ja sam bog

početak

od mene su počele teći zlatne reke koje ste

onog jutra vašeg postanja

na blistavim konjima vrancima prešli

ulazeći u svoju budućnost kao u praznu kuću

u dugoj noći bez imena

tuđ svima i sebi samome pišem ove reči

da se ne zagasim bez pomena

putujem u nevratiju sa jednim pitanjem

u koje to nevidište

u koje to pepelište će ove kosti

nevratija

rodiš se i već si tamo

za tebe zvezde ne gore

zalud pališ slavske sveće

nose te zli vetrovi

još pre rođenja zapreteni u nejaku kost

galaksija – ta kurva što se muva po beskraju svemira

ne priznaje te

ne beleži ni život ni smrt

samo si treptaj i deo matice

bez koje bi svemir zarđao

sve čemu veruješ

čemu se nadaš dok pružaš tvrde šake ka zvezdama

samo je splet besmrtnih duša

koje svemu daju smisao

bez kojih ničega ne bi bilo

pitam sebe često gde sam pogrešio

na nekom raskršću u gluvo doba

promaših pravi put

pa godinama već mesečarim prašnjavim i bez kraja ulicama

između ljudi bez očiju i ruku

sa šakama punim orahovog lišća

sa žirom u džepu

od uroka da me brani

kružim oko sebe kao oko tuđe kuće

svuda priman kao gubavac

kao izrod

nešto od vrelog kamena i spržene trave

tamnih i gustih senki močila

mirisa zrele konopljane vlati

kvrgavih šljiva i gladnih zmija

upletenih oko zelenog kamena

ostalo mi u krvi  i kostima pa snaži okraćali korak

gorka i ljuta krv na spečenom jeziku

kad prestane sve drugo sjati

goreće zvezde na visokom nebu

zavese magle prekriće tada

poslednji put to trošno telo

izgradićeš čamac od hrastove kore

i dugom rekom krenuti u nevratiju

bićeš bliže bogu

jer ničega drugog oko tebe neće ni biti

kada sam ja rešio da se izučim za književnika

mnogi su zlurado proricali

da ću da završim kao pijanac

i slepac

pominjali su mi dedu dragoljuba pokojnog

pominjali da mu je krv jaka i poroku sklona

besu i sili

ludijanjuu i beštijanju

i da krv njegove krvi daleko ne može

svega se prisetili budalaši prokleti

šaputahu i blejahu preko plota

da ajduk od ajduka nastaje

ali neka im

kada me ono opet apsiše

režahu kroz prošće: nema mu leka…nema

u čudo se pretvorio pa na zvezde laje

neko je za nama vikao: hej pijanci, hej, hej sunđeri

oko nas su neke šarene mutave ptičice letele vrlo snisko

nešto se događalo

grad je bio pun besnih pasa

u zlatnim kavezima dremali su majmuni

smišljajući kako da nam promene budućnost

njihove podgojene sluge jurile su veštice po sokacima

jeftine, podmlačene ideale nudili su u šarenim paketićima

bio je božić

veliki crni talas prekrio je grad

besni psi sedeli su na trgu i birali svog kralja

kada su mi objavili prvu priču – leto u septembru

mislio sam: samo da provale da sam genije

posle ću lako

nisu provalili

kiša je tog proleća postala iznenada tiha i magličasta

poput prvih devojačkih suza

bila je topla i mirišljava, puna ocvetalog voća

i nekih šarenih leptira

koji su danima prosipali prah sa svoih nežnih krila

po srebrnastim vitražima naše mladosti

bilo je vreme za buđenje

izašao sam na ulicu i dodirnuo novi dan jezikom

bio je gorak

sve što je nekada postojalo

postoji

čujem tešku pesmu mrtvih i nebo kako plače

oni koji su imali svoju revoluciju

nisu shvatili da je nama potrebna naša

svakom svoja igračka

škripe tramvaji majku im majčinu

škripe u predjutarnjoj magli

u malom mozgu u potkolenicama

živim mučki

živim ništački

dok mrtvi prašinjari oko mene mudruju

bivši revolucionari sriču nevidljiva slova

daleke budućnosti

a prolazi noć

a kafane zatvorene

a škripi nešto majku mu

škripi oko srca i hladno u gaćama

zašto su nas preverili vičem

gospodine vaše isprave – kažu

ko je to u mojoj glavi

ko me to boli ko mi kaže:

ćuti i sedi ja ću sve ostalo

i ja ćutim i sedim i sve prolazi

družim se sa mrtvom prirodom

ne postoji ništa više

samo mirisi – fluidi smrtonosne mase

čudesni mostovi između usamljenih svetova

tragovi i sumnja

mnoštvo zvezda i okeana

utopljena kopilad obeščašćenih devica

plove mutnim rekama

nad trošnim gradovima zaraslim u travu

igraju senke zaboravljenih svetova i civilizacija

razroka ogledala podsvesti

sučeljavaju me sa samim sobom

gledamo se i vrebamo

ko si – pita jedna senka

ko si – odgovara druga

bedniče – kaže senka

huljo – odgovara senka

ko si – ja

ko si – nevratija

a prašina vremena sleže se

na stegnute šake

Žika Ranković
Žika Ranković
Više godina aktivno učestvuje u javnom životu Srbije u oblasti umetnosti, kulture i informisanja. Organizator je i učesnik velikog broja kultrunih i medijskih manifestacija. Tekstovi su mu objavljivani u elektronskim i štampanim medijima širom sveta. Član je Udruženja dramskih pisaca Srbije i UNS-a.