20. Septembra 2019. | 09:35
Početna / Magazin / Milan Pajević: Zabit

Milan Pajević: Zabit

U svakoj zemlji imate one krajeve koje nekog podsete na detinjstvo, na babu i dedu i mislim da su takva deca srećnija od onih koja su odrasla samo na asfaltu.

Danas mi drugarica iz Moskve pošalje fotografiju ovog platna koje je nepoznati od bezbroj talentovanih slikara sa tih prostora naslikao. Kao moj prijatelj Aleksandar Pavlovič Mamontov iz Belgoroda.

Kad smo završili fabriku koju smo pravili u jednom malom gradiću koji se zove Šebekino, a čija je ograda bila administrativna granica dve, tada jako bratske zemlje, Rusije i Ukrajine, rekao mi je suznih očiju :

–  Da Vas nisam upoznao, i da niste dovodili svoje prijatelje da kupuju moje slike, mi bismo jako teško živeli. Ja i moja porodica. Ali vise od toga, prijalo mi je što ste u njima uživali…

Tako sam se danas setio i svog kolege, inž. Franje Angenbranta, inače druga mog pokojnog oca iz učiteljske škole u Užicu, koga sam, kao šefa gradilišta, odveo u Šebekino, leta 1988.Duž puta, od železničke stanice u Belgorodu do našeg odredišta, prolazili smo pored ovakvih sela, kao sa ove slike o kojoj pričam.U kancelariji direktora Aleksandra Aleksejevića Šljajeva bio je olajisani pod i sa plafona su visile dve dugačke, tamno braon  trake na koje su se lepile muve…

–   Koje si Ti ono godište, mladiću? Upitao me stari vuk koji je gradiona gradilištima tri kontinenta.–   Pedeset drugoodgovorio sam.–   Ovo Ti je, moj mladiću, pedeset druga…Onda mu je pogled odlutao negde u daljinu, pa me značajno pogledao:

–  Glubinka, kolega, glubinka…

Glubinka ( глубинка) – daleka zabit ili vukojebina

***Iz knjige “ČUDESNA PLATNA” koja je u pripremi za štampu***
Share on Facebook
Facebook
Novakujem

O autoru: Milan Pajević

Milan Pajević
Rođen 1952. godine, u Užicu, u porodici prosvetnih radnika koji su u to vreme službovali u Bosanskoj Vozući. Obično kaže da je prohodao (detinjstvo i niže razrede završio) u Virovu, osnovnu u Arilju, gimnaziju društvenog smera u Požegi, i kada su svi očekivali da će kao pisac “Najlepše pesme Radio Beograda 1970.” da krene na neki od društvenih fakulteta, položio je prijemni ispit na Mašinskom, upisao ga i završio. Napisao je knjigu “Pitao bih” koja je objaljena na ruskom i srpskom jeziku. Objavljivao na ruskom, ukrajinskom, engleskom i švedskom, a većina eseja napisanih u poslednje vreme nalazi se na portalu “Naš Nedeljnik”. Pokušava da dokaže da se kulturom i umetnošću može spasti svet. Oženjen je, otac četvoro dece, i deda istom broju unuka.