U svakoj zemlji imate one krajeve koje nekog podsete na detinjstvo, na babu i dedu i mislim da su takva deca srećnija od onih koja su odrasla samo na asfaltu.
Danas mi drugarica iz Moskve pošalje fotografiju ovog platna koje je nepoznati od bezbroj talentovanih slikara sa tih prostora naslikao. Kao moj prijatelj Aleksandar Pavlovič Mamontov iz Belgoroda.
Kad smo završili fabriku koju smo pravili u jednom malom gradiću koji se zove Šebekino, a čija je ograda bila administrativna granica dve, tada jako bratske zemlje, Rusije i Ukrajine, rekao mi je suznih očiju :
– Da Vas nisam upoznao, i da niste dovodili svoje prijatelje da kupuju moje slike, mi bismo jako teško živeli. Ja i moja porodica. Ali vise od toga, prijalo mi je što ste u njima uživali…
Tako sam se danas setio i svog kolege, inž. Franje Angenbranta, inače druga mog pokojnog oca iz učiteljske škole u Užicu, koga sam, kao šefa gradilišta, odveo u Šebekino, leta 1988.Duž puta, od železničke stanice u Belgorodu do našeg odredišta, prolazili smo pored ovakvih sela, kao sa ove slike o kojoj pričam.U kancelariji direktora Aleksandra Aleksejevića Šljajeva bio je olajisani pod i sa plafona su visile dve dugačke, tamno braon trake na koje su se lepile muve…
– Koje si Ti ono godište, mladiću? Upitao me stari vuk koji je gradiona gradilištima tri kontinenta.– Pedeset drugoodgovorio sam.– Ovo Ti je, moj mladiću, pedeset druga…Onda mu je pogled odlutao negde u daljinu, pa me značajno pogledao:
– Glubinka, kolega, glubinka…
Glubinka ( глубинка) – daleka zabit ili vukojebina
***Iz knjige “ČUDESNA PLATNA” koja je u pripremi za štampu***
