18. Avgusta 2019. | 04:31
Početna / Magazin / Olga Tomović: Mozgojedica (iz dnevnika ratnika svetlosti)

Olga Tomović: Mozgojedica (iz dnevnika ratnika svetlosti)

Ponedeljak – žure se tela i jezici da preskoče vreme i u jednom danu (prvom u sedmici) opišu sled nepoznanica buduće nedelje. Takav je ponedeljak, racio iznad svega, papiri, obećanja, prazne reči da se popuni tišina i zametne trag prošlim neradima i rad.
Osvrćem se po prznom stanu i prelistavam u glavi sve poslove koje treba završiti i ne mili mi se da izađem iz stana. Izujedaće me nesretnice po šalterima, naguraću se u autobus pun praznih ljuštura željnih one jučerašnje nedelje, skotrljaću se niz dan ugruvana nepromišljenim rečima malih ljudi, umornih od rada koji ne vole i života koji nisu želeli. Nije to za mene, dosta mi je… Otišla sam. Dala sam dovoljno da ne moram više da plaćam, a opet košta.
A ja volim svoj život. Volim i jutra i dane i večeri i note moje tastature, svaku reč. Volim ponedeljak. Volim i trivijaln utorak, volim početke, volim borbu sa realnošću, mala je i nikako nije strašna kao ratovi koje vodim sa demonima svoje sudbine. Pa, zašto se onda plašim ljudi.
Čovek sam, a nisam, i žena sam, a nisam, i ovde sam, a nisam. Možda zato. Možda zato što su me ujedali i prijatelji i neprijatelji. Možda zato što i sada tražim reči opravdanja za sve one koji su se o mene ogrešili, a nisu se najavili, nisu dali da se po mirisu osete. Prišli su suviše blizu srca i ušli pozvani, a za sobom ostavili krvavi trag izgrebane duše. Možda se plašim nečoveka u čoveku i životinje u impulsivnom nagonu nesvesnog. Ona je i u meni, ali je mazim i negujem, ljudi je i ne vide, daju joj da se iživljava u stanjima nesvesnog i daju joj krv umesto vode.
Možda se plašim nečistih duša u odelu od časne profesije i u kocki od priznatih društvenih vrednosti. Te vrednosti ja ne priznajem. Moje su visoko iznad normi i zakona. I ne pišu se, osećaju se, žive se.
Osvald je živeo svoje reči, pisao je samo onako kako je osećao moralom i duhom čoveka visokih standarda. A ja, ja pišem malo, sitno, svoje, i plašim se da nije dovoljno visoko, da nije dovoljno čovečno za ljude omamljene šarenilom beznačajnog.
Plašim se koraka po izlokanom asfaltu provincijalnog predgrađa velegrada, ne ličim na čoveka, ni ne želim, i plašim se domaćice sa viklerima koja krešti jače od svih i gura se uvredama do prvog mesta ispred šaltera.
Plašim se, ali idem, koračam po sopstvenoj ljubavi, krijem rođeno srce u praznom novčaniku i razmišljam. O, kako je to mučno hodanje po ponedeljku.
Večeras ću ispohovati mozak i poješću ga u slast. Zaliću ga dobrim cugom gorčine i strah ću baciti u prvu noćnu moru. Tamo će i ostati. Zar mislite da se ratnici svetlosti ne plaše, pa kakvi bi heroji bili da ne osećaju strah od svake senke. Ali, svest o svetlu i ljubav drže im mač visoko u rukama.

Share on Facebook
Facebook
Novakujem

O autoru: Olga Tomović

Olga Tomović
Rođena 1969. u Beogradu. Život joj je obeležila muzika i politika, umetnost i realnost, stvaranje i razaranje. Diplomirala je violinu na FMU u Beogradu, a takođe i žurnlistiku na Fakultetu političkih nauka, Univerziteta u Beogradu. Pisanjem se bavi od najranijeg detinjstva, a piše kao što svira - srcem, iz srca i čiste emocije. Glavni je urednik i lektor na portalu Konkretno.co.rs, gde objavljuje svoje priče, pesme u prozi i kolumne. Autor je romana „Lav i Ruža“ i zbirke priča „Bajke o bogovima, vukovima i ženama“ , oba u završnim fazama pred objavljivanje.