20. Septembra 2019. | 14:07
Početna / Knjige / Rajko Lukač – Divit i rukopisi

Rajko Lukač – Divit i rukopisi

Rajko Lukač, pesnik, prozaista i dramski pisac prošle godine je svojim romanom ”Zvono nad međama” ušao u širi izbor za NIN-ovu nagradu. Krajem prošle godine je pred čitaoce izašao sa novim romanom ”Divit i rukopisi” koji je takođe ušao u širi izbor za NIN-ovu nagradu. Nadam se da će u skorijoj budućnosti dela ovog vrsnog pripovedača biti ocenjena na odgovarajući način i shodno tome nagrađena.

Na prvi pogled ”Divit i rukopisi” predstavlja istorijsku hroniku jednog vremena u Bosanskoj krajini od XVII pa do XX veka. Međutim, što čitalac dublje zalazi u tekstove ova tri rukopisa, pridev istorijski polako gubi značenje i vezuje se samo za, rekao bih, ”istorijsku okosnicu”. Vezivno tkivo ovog romana je divit ( nastao za vreme sultana Memeda IV, a završio u Titovoj kolekciji)  koji služi za držanje pera i kalema, odnosno trski za pisanje. On, počevši od prvog zapisivača Gajbije Srbina Gavrila koga je amidža poturčio da ne bi dospeo u janjičare (to je najduža hronika pod nazivom ”Arabica”) preko majke Anastazije Komogovinske, sestre u manastiru Komogovina, koja je, da bi njena hronika ”Latinica” opstala i da ne bi završila u vatri kao mnogi ćirilični rukopisi za vreme Marije terezije, bila prinuđena da piše latinicom, pa do ”Ćirilice” i zapisa monaha Đenadija o kugi, bunama i putešestviju slepog guslara, ispreda jednu potresnu priču kada su često ”živi zavideli mrtvima”.

Roman započinje činjenicom da su teritorijalci sela Bogićevci 1992. proširujući rovove našli glineni ćup sa rukopisima ispisanim arabicom i divit.

Lukač navodi da je ”Ćitab od Gajbije” pisan na srpskom ili ”slovinskom” jeziku koji se govorio u Gajbijinom detinjstvu i  da se on po stilu znatno izdvaja od pedesetak aljamijado knjiga pisanih na prostoru Bosne i Slavonije, takođe pisanih na srpskom jeziku arapskim pismom.

Na bazi izvesnog broja istorijskih podataka i same faktografske građe Lukač pravi jednu fascinantnu nadgranju punu ornamenata, živopisa i tragike u maniru jednog Andrića ili Selimovića. On polako uvlači čitaoca u, rekao

 

2.

bih, ”začarani lavirint” fascinacija, fikcija i epike iz koga čitalac skoro da i ne može izaći dok ne pročita knjigu u jednom dahu.

Ono što autor nije isticao, da li nemamerno ili namerno, a možda ni sam nije želeo da upućuje čitaoca u tom pravcu, to je tužna činjenica, koja je surova i neosporna. Najveći deo tih svirepih smrti, izginuća, ratova, buna, gladi i kuge dešava se baš srpskom narodu, čiji je jedan deo (uglavnom nasilno, ili dobrovoljno da ne bi završili kao janjičari) primio islam, jedan deo je pokatoličen (ništa blažim metodama nego što su to nekad činili Krstaši – ognjem i mačem) a jedan deo – po cenu svih mogućih nedaća ostao je u prvoslavlju – veri svojih očeva i dedova.

Na kraju, bez obzira na to koliko je faktografije preuzeo iz nađenih rukopisa, a koliko sam nadgradio, bez obzira na to koliko je ovo delo istorijski hipotetično, Lukač je napisao roman koji treba svakako pročitati i razmisliti se nad njim,  jer on svojim visokim umetničkim dometom to zaslužuje.

Share on Facebook
Facebook
Novakujem

O autoru: Oliver Janković

Oliver Janković
Rođen 1957. godine u Beogradu. Pisanjem počinje da se bavi još za vreme studija na Filološkom fakultetu, na kome diplomira na Grupi za poljski jezik i književnost. Posle 17 napisanih i izvedenih radio drama i dramskih minijatura, emigrira u pesničke vode, druži se sa kraćom prozom, esejima i književnom kritikom. Aktuelno, najčešće pliva u vodama humora i satire iako za sebe tvrdi da je strastveni neplivač.