21. Oktobra 2019. | 11:39
Početna / Magazin / Svetlana Janković Mitić: Lica mržnje

Svetlana Janković Mitić: Lica mržnje

Daleka 1973. godina…Iz mog prelepog Prizrena, ,,Grada muzeja”, kako su ga tada nazivali, bastiona tradicionalnih odnosa u kojima se znalo ko je ko, i gde je komšija – ma koje vere bio – poštovan kao rod rođeni, odoh na studije književnosti u Prištinu.
Koja radost! Prvo zbog toga što sam se bez problema upisala na željenu grupu, a drugo najzad JA – samostalna, a taj obećavajući ukus slobode je imao posebnu draž za mene, toliko, da sa ove distance mogu reći da sam ponekad bila ko puštena s lanca, ali iskreno, u stvarnom životu nisam to zloupotrebljavala. Evo me najzad u studentskom domu! Nova zgrada, sve novo, još miriše na farbu i krečenje. Uselila sam se u sobu prva, a zatim su počele da pristižu cimerke.
Društvo mešovito – nas dve Srpkinje i dve Muslimanke iz Novog Pazara. Drugarstvo je tada bilo na ceni, za sve to vreme zajedničkog života, ne pamtim da se desila neka svađa.Odmah smo se na početku dogovorile da svaka ima svoj dan za čišćenje sobe i to je savršeno funkcionisalo. Što se hrane tiče, delile smo ono što smo imale, poštujući verska ubeđenja i jednih i drugih. Naravno, u sobu su dolazile prijateljice sa strane na kafu i druženje, ali to nama nije smetalo. Kad se učilo, zaista se učilo, jer smo imale u potkrovlju doma posebne čitaonice, ako bi poželele da se zbog obaveza, izdvojimo. Dokaz za ovo je činjenica da smo sve diplomirale uglavnom u razumnom roku. A kada smo se družile, bilo je zaista bučno i veselo: pevale smo, recitovale, igrale karte, pričale viceve … svaka šala je bila dočekivana smehom, tako da smo više ličile na grupu pubertetlija u autobusu, nego na studente.
U drugoj godini su bile dozvoljene ilegalke, tako da je sobu uglavnom koristilo nas sedam, uzimajući u obzir da je jedna koleginica donela fotelju na razvlačenje. I u tim uslovima ne pamtim neku svađu. Zorica, Dušica, Fata, Netka, Zibija, Nadica, Radmila i ja. Sve vesele, druželjubive, sa porodičnim vaspitanjem koje je u startu otklanjalo moguće incidente između nas.
Kad već pišem o tim, za mene najlepšim danima mladosti, moram da spomenem švercera Muju, plavokosog mladića koji je sa rancem na leđima, obilazio sobe nedeljom, nudeći farmerke, majice i svakakve sitnice. Kod njega se sve moglo na poverenje – da naručiš model koji želiš, da platiš na rate ili kada imaš. Ni jedna od nas nije imala previše para i dešavalo se da zbog kupovine kod Muje, ili nekih nepredviđenih troškova, narednih desetak dana jedemo hleb i supe iz kesice, a kad Fata napravi alvu od prženog brašna i šećera – to je već bila prava gozba!!!
Pri kraju prve godine sam propušila, ali na takav način da ni danas, posle šesnaest godina apstinencije, ne mogu da oprostim sebi. ,,Švajsovala” sam cigarete jednu na drugu, ispijala ,,tonu” kafe uz učenje, ali i bez učenja. Uspela sam da celu godinu dam u junu i odmah nakon toga sam ostavila tu pošast. Ali, ona nije ostavila mene! Vraćala sam joj se ponovo i ponovo, čak i posle petogodišnje pauze . Uspela sam da se rešim tog zla, tek kada sam zašla u ozbiljne godine. Zbog čega ovo spominjem? Naime,ta situacija je u neposrednoj vezi sa onim što je glavna tema ove moje priče.
Jednog dana ostadoh bez šibica.,,Nema veze,” pomislih ,, pozajmiću u nekoj od soba.” Zakucam na jedna vrata, pa na druga, niko ne otvara, kao da su sve, meni za inat, otišle na predavanja ili u grad. Reših da tražim bilo gde, pa odoh skoro do kraja hodnika.
Zakucah na vrata i uđoh, srećna što tu ima nekog ko mi može pomoći. Izvinjavam se i pitam na srpskom da li imaju šibicu ili upaljač, držeći u ruci cigaretu. Pitam i stajem, kao da sam polivena vrelom vodom! Njih nekoliko u sobi, gledaju me netremice i sa takvom mržnjom, da imam utisak da sam udarila glavom u zid od ledenog prezira, gađenja, ali pre svega mržnje – duboke, monstruozne, ničim izazvane, tako da je evidentno da je razlog tome to što sam Srpkinja! Sve je to stalo u njihove poglede. Frapirana, primećujem okačenu albansku zastavu na zidu, okrećem se kao zombi, zatvaram vrata za sobom i odlazim zgrožena. Prvi put u životu, a nadam se i poslednji, susrećem se sa takvom neprikrivenom mržnjom na nacionalnoj osnovi. Sa pomešanim osećanjima i izvesnom zebnjom u srcu, silazim kod portira, Albanca, koji mi daje šibicu na poklon. Nikome nisam ispričala šta mi se desilo, ali mi se taj neprijatan ,,susret” zauvek urezao u pamćenje.
Ubrzo su podele te vrste postale još vidljivije i drastičnije. Kao da je neko ,,dirigovao” Albancima, smišljeno rušio sve ono u šta smo svi verovali i čemu su nas učili od malena – bratstvu i jedinstvu! Pre će ipak biti da je sve bilo lažno, što će se ubrzo pokazati nakon Titove smrti. U trećoj godini sam prešla na vanredne studije jer sam se zaposlila. Prvo što me je dočekalo u toj školi jeste neka vrsta aperthejda: Albanci su sedeli u zbornici na suprotnoj strani od nas Srba. Komunicirali jesmo, ali ne daj Bože, da se pređeš i sedneš na pogrešnu stranu! Na korzou isto – oni s jedne strane, mi sa druge! To otuđivanje, ekcesi, neprijateljstva, a da se krivac nikad ne pronađe i kazni, nagoveštavali su situaciju koja je nastala devedesetih godina i u kojoj su stradali mnogi, nevezano za naciju kojoj su pripadali. I da se vratim na događaj iz studentskog doma, zamislite kako su rasle i kako su vaspitavane te devojke?! One su sigurno izrađale decu, a kada su ta deca postala zreli ljudi, takođe su dobili potomstvo…Kakvo su vaspitanje dobili, zna se! Rasli su i živeli uz mržnju prema čitavom jednom narodu. Nisam idealista, toga je sigurno bilo i kod nas, ali mi nismo dorasli toj nametnutoj situaciji, išli smo na ruku tim podelama i na kraju je jaz postao nepremostiv. Ne pišem ovo zbog sebe, moje je vreme prošlo, ali se iskreno nadam, da naša deca nikada neće rasti sa takvim osećanjima i da nikada neće doživeti egzodus, jer sada, posle svega što se izdešavalo, rezervnu državu nemamo. Tek da se zna.

Napomena: Ova istinita priča nema drugu svrhu, osim da osudi mržnju – bilo čiju i bilo koje vrste, jer se iz takvih osećanja može izroditi samo zlo!

Share on Facebook
Facebook
Novakujem

O autoru: Svetlana Mitić

Svetlana Mitić
Rođena 1955.godine u Beogradu. Sticajem okolnosti, detinjstvo i mladost provela u Prizrenu, na Kosovu i Metohiji. Nakon završene gimnazije, diplomirala na Filozofskom fakultetu u Prištini, odsek - Jugoslovenska književnost i srpski jezik. Uglavnom je radila u svojoj struci kao profesor književnosti, sve do odlaska u penziju. Još kao student se iskazala na književnom planu, pišući pesme, eseje, pripovetke i druge kraće forme. Intenzivno se bavi stvaralaštvom na tom planu od 2014.godine kada je, iz ljubavi prema najmlađima, počela da piše priče i pesme za decu, sa akcentom na univerzalnim poukama o dobroti, skromnosti, ljubavi, međusobnom poštovanju i prijateljstvu. Osim priča i pesama za decu i odrasle, i dalje piše eseje, prikaze i recenzije. Veoma uspešno sarađuje sa el. časopisima "Pokazivač" i "Kraljevskim novinama", a njena "Pesma za Aleksu" protiv nasilja u školama, izazvala je veliku pažnju šire javnosti i štampe. Takođe je zastupljena u mnogim zbornicima savremene srpske poezije.