5. Decembra 2019. | 23:57
Početna / Otvorena vrata / Svetlana Janković Mitić : “Najlepša među najlepšima …”

Svetlana Janković Mitić : “Najlepša među najlepšima …”

Sve do prikazivanja veoma popularne istoimene serije kod nas, mnogima je bila nepoznata činjenica da je jedan od najvećih turskih sultana, Sulejman Veličanstveni pisao pesme pod pseudonimom Muhibi. Osim istorijskih događaja , ali i preterivanja, idealizovanja jednog krvavog doba, o čemu bi naša istorija imala šta da kaže, u seriji je prikazana i velika ljubav između njega i Hurem ( ime sa značenjem:nasmejana, radosna), ljubav koja je trajala četrdeset godina, uprkos svim preprekama i intrigama. S obzirom na seriju mojih ogleda tematski vezanih za pesnike koji su opevali neke od najpoznatijih žena u našoj i svetskoj istoriji, evo još jednog iz, za nas intrigantnog i egzotičnog podneblja i vremena, kada su svi u Evropi i Maloj Aziji, vodili neke svoje borbe za opstanak…slabi su tada svakako plaćali cenu, bez obzira kojoj naciji pripadali. Iako je pobedila sve osim sopstvene smrti, cenu je platila i Hurem, a i mnogi oko velikog sultana, s tim da je ona, zahvaljujući svojoj pameti, istrajnosti i hrabrosti, upamćena kao jedna od najmoćnijih žena osmanskog carstva.

O Hurem ( 1506 – 1558): Haseki sultanija Hurem, devojačko Aleksandra Lisovska ili Rokselana, bila je ćerka pravoslavnog sveštenika iz Ukrajine. Kao i mnoge njene zemljakinje, odvedena je u belo roblje. Prva je žena koja je bila oslobođena ropstva i postala zakonita supruga jednog sultana, Sulejmana Veličanstvenog. Imali su šestoro dece, a sultan joj je bio veran do smrti. Po njegovom naređenju, sahranjen je pored nje u velelepnoj džamiji Sulejmaniji, njegovoj zadužbini u Istanbulu.

Dok smo gledali pojedine epizode iz serije, bilo nam je pomalo čudno kada bi Sulejman izgovarao svoje stihove prelepoj Hurem. Isto je činio i Ibrahim paša, dok je trajala njegova tajna ljubavna idila sa sultanovom sestrom, Hatidžom. Gubimo iz vida da je to doba humanizma i renesanse, čija je prva lasta kod nas bio još despot Stefan Lazarević, jedan od najumnijih i najobrazovanijih vladara Srbije. Hrabrost u ratovanju, borba za spas Srbije, krunisana je i divnim poetskim tekstom – Slovom ljubve, dokazom njegove plemenitosti, duhovnosti i obrazovanja. Isto se dešavalo i u Osmanskom carstvu,naslednikom drugog Rima, Vizantije. Pripadnici najviše klase su držali do svog obrazovanja, duhovnosti, a svoje emocije su svakako iskazivali pisanjem stihova, smatrajući to vrhunskim dokazom duhovnog savršenstva.
Evo kako se Muhibi obraćao svojoj dragoj Hurem, radosnoj i nasmejanoj zbog te LJUBAVI čoveka koji zbog nje ruši predrasude i prepreke, nudeći joj SVE:

“Živote moj, moje rajsko vino. Proleće moje, radosti i danu. Hej, moja nasmejana ružo…Moja pameti, gospodarice, tajna istino i savete moj. Sultanijo, carice, vladarice, srce moga sveta.”

Kroz niz vokativa i ponavljanja prisvojne zamenice ( moje, moja…), vidimo čoveka ushićenog, opijenog ljubavlju kao “rajskim vinom”. Ona je NjEGOVA, ona je njemu nešto najdragocenije – život! Izbija iz teksta njegova svest i sigurnost u to, da najzad ima pored sebe ženu koju krasi ne samo lepota, već i pamet. Ona je ta koja će mu biti dostojan savetnik, prijatelj, ne samo u privatnom životu, već i u vladanju. Otuda ređanje titula, od sultanije do one najveće i za njega najznačajnije – “Srce moga sveta”!
U stihovima koji slede, opet u formi obraćanja Hurem, shvatamo da je zbog svog položaja sultan zapravo usamljen čovek. Ona je “tron njegove usamljene duše” i jedina svetlost, što je iskazano kroz metaforu o mesečini:

“Tronu moje usamljene duše, moje bogatstvo, moja ljubavi, moja mesečino. Moj najiskreniji prijatelju, razlogu mog postojanja…”

Još jedna potvrda da on u njoj ne vidi samo ženu “najlepšu među najlepšima”, lepe kose i čela, “očiju punih nestašluka”, već pre svega pouzdanog, iskrenog prijatelja…zaključak da je ona “razlog njegovog postojanja” naglašava fatalnost njihovog susreta i veze. Tu neminovnost sudbine on prihvata “sa očima punih suza”, ali srećan:

“Ja ću vam večno pevati pohvale, ako sam za tu svrhu poslan na ovaj svet…ja ljubavnik napaćenog srca. Muhibi sa očima punih suza, ja sam srećan.”

Samo prava ljubav može doneti suze i sreću…nema previše onih koji dožive ovakav kontrastni spoj apsolutnog predavanja voljenom biću. Mletački poslanik je u to vreme napisao: “On je tako voli i njoj je toliko odan, da se svi njegovi podanici čude i govore kako je ona njega opčinila.” Narod je bio ubeđen da je ona veštica koja je začarala njihovog sultana. Zbog toga nije bila omiljena,bez obzira na činjenicu da je bila ktitor mnogih zadužbina. Smrt omiljenog princa Mustafe, najstarijeg Sulejmanovog sina je takvom stavu još više doprineo.
Naranjivija u vreme kada je Sulejman Veličanstveni išao u ratne pohode, Hurem je i te kako umela da svojim pismima podstakne u njemu čežnju i želju za povratak u njen zagrljaj:
“Moj gospodaru, deo moje duše, koji si sunce moje zemlje i temelj moje sreće…moja ljubav prema tebi ne poznaje dana ni noći, kao bespomoćna tone u moru čežnja…”
Moramo da se divimo toj ženi koja je svakako kontraverzna kao ličnost. Ona se svim sredstvima bori da opstane i nezasita je kada su ambicije u pitanju. Ona voli svog sultana, tu nema sumnje, on jeste “temelj njene sreće”, ali sada ona nije samo žena, već je i majka petorice sinova, savršeno svesna da će ih izgubiti onog momenta kada Mustafa nasledi presto zbog čudovišnog i surovog običaja da novi sultan ima pravo da pobije svu svoju braću. Po tome je, recimo, najozloglašeniji Mehmed III koji je poslao gluvoneme dželate da zadave devetnaestoricu njegove braće! Surovo doba je tražilo surove ljude, smrt je vrebala otvoreno ili iz potaje, ne štedeći nikoga.
Došla je i po Hurem, doduše u obliku neizlečive bolesti, ali dovoljno kasno da ona uspe u naumu da njen sin Selim (zvani “pijanica”), postane naslednik prestola.
Sulejman ju je nadživeo osam godina i nisu ga interesovale druge žene. Nastavio je da piše, pretočivši svoju tugu za voljenom u stihove pune jada i čemera :

– Pogledajte moje suze, ispuniše one sad i nebo i zemlju.
– Potpuno sam sam jadan i nepokretan, zaljubljen, bolujem bez strpljenja.
– Ovim hodom poput čempresa tugujem za voljenom. Sada sam kao bor – zemlju granama dodirujem.
– Oh, moja mesečino, bolujem zbog ljubavi za tobom. Šta mogu učiniti?Sam sam pao u taj problem. Šta mogu učiniti?
– Tugujem od svitanja do zalaska sunca, sve do sudnjeg dana.

Kad dođe vreme rađanja, rode se i bogati i siromašni…i oni između. Kad dođe vreme ljubavi, svi oni jednako vole, u sreći il’ patnji. Kad dođe vreme umiranja, takođe nema razlike. Ali, neke sudbine kao što su sudbine Sulejmana i Rokselane, ostaju da traju kroz priču ili pesmu – po dobru ili zlu, kao simbol ili opomena…

Share on Facebook
Facebook
Novakujem

O autoru: Svetlana Mitić

Svetlana Mitić
Rođena 1955.godine u Beogradu. Sticajem okolnosti, detinjstvo i mladost provela u Prizrenu, na Kosovu i Metohiji. Nakon završene gimnazije, diplomirala na Filozofskom fakultetu u Prištini, odsek - Jugoslovenska književnost i srpski jezik. Uglavnom je radila u svojoj struci kao profesor književnosti, sve do odlaska u penziju. Još kao student se iskazala na književnom planu, pišući pesme, eseje, pripovetke i druge kraće forme. Intenzivno se bavi stvaralaštvom na tom planu od 2014.godine kada je, iz ljubavi prema najmlađima, počela da piše priče i pesme za decu, sa akcentom na univerzalnim poukama o dobroti, skromnosti, ljubavi, međusobnom poštovanju i prijateljstvu. Osim priča i pesama za decu i odrasle, i dalje piše eseje, prikaze i recenzije. Veoma uspešno sarađuje sa el. časopisima "Pokazivač" i "Kraljevskim novinama", a njena "Pesma za Aleksu" protiv nasilja u školama, izazvala je veliku pažnju šire javnosti i štampe. Takođe je zastupljena u mnogim zbornicima savremene srpske poezije.