10. Decembra 2019. | 00:23
Početna / Magazin / SKICA ZA JESENJU SONATU ( pesme za čitanje naglas)

SKICA ZA JESENJU SONATU ( pesme za čitanje naglas)

mladen ranković VARIJACIJE
mladen ranković
VARIJACIJE

 Ja nisam boem

ako umirem u našim ulicama

ako su mi ruke divlje

ako ti pijan grlim osmehe

i kradem misli

 

ove večeri jesen me progoni

psi zalutali u naša ćutanja

neostvarene dodire

kraj vojne kuglane

starog oraha u tvom dvorištu

na svečanim ručkovima kod tvojih rođaka

progoni me to izgubljeno vreme za ljubav

 

uselila se tuga u večernje sate

što se kotrljaju pustim ulicama

ne umem više ime da ti izgovorim

da me ne zaboli ta praznina

ispunjena tvojim likom

vitkim nogama

i kretnjama ptice

 

ne umem večeras da samujem

za usamljenost je potrebno dvoje

nešto malo dobre volje

ploča što pucketa na starom gramofonu

vreme plakanja čarls reja ili prisli

prašnjavi sendviči u pola dva

i koka kola za dve čaše

 

uselila se tuga u večernje sate

pa mi se čini

sve hoće da mi te ukrade

ova jesen

njeni plodovi žuti

da im kraljica budeš

ili ljubavnica

da ih štitiš od venjenja

ti kurvo vitonoga

ljubavi moja

 

 

pale se svetla

u ulici prištinskoj

u ovom delu sveta

noćas će padati

kiše i zvezde

i biće mestimično tužno

 

živote ništarijo

koga da volim posle Ane

napiću te noćas kao podlo štene

i baciti u arenu

neka te rastrgnu divlje zveri

i vetrovi

koga je briga za takve huligane

 

u bifeu sušica

otimaju se pijanci

oko prazne flaše

a napolju kiše liju

kiše oktobarske

niz prištinsku

kolubarsku

staru čelopečku

kao da su se sve mutne vode

ovoga sveta

slile iz neke đavolje materine

nad ovaj ubogi grad

 

čuješ li Ana

vetrovi povijaju stare kestenove

slutim smak sveta

potop

jer sudaraju se planete iznad žeželja

i modri zidovi noći

ruše se nad gradom

 

reži jesen

pritešnjena

uskim ulicama kragujevačkim

reži kao pseto

 

 

ko smo ti i ja u ovoj noći

moja soba

prkosno crna u toj mutnoj vodi

i ti pod prozorima

pitaš se

gde li je sada

učiniće nešto sa sobom bože

svetla su pogašena

i sve je pusto

 

čemu taj strah

i te laži

ljubav nije ptica da odleti

ti si sada tuđa žena

i neko te čeka

ljubav je ili crna ili bela

krvavi nož ili neverna žena

kada se jedanputa ode

prestaju da postoje

sve one male obične stvari

koje smo izmislili kao svedoke

prvog poljupca i prve šetnje

kraj neke

sada tako daleke i nestvarne obale mora

koje je iščezlo sa svih meridijana

 

voleo sam te

jedne jeseni kragujevačke

u bledoj svetlosti lažnih metroa

i vozova što su tutnjali oko nas

puni neke nedokučive sete i simbola

 

večeras se rugaju senke licu koje bledi

neka vetrovi ne gase sveću iznad moga čela

večeras drhte izgubljene kiše

i nemir lišće kvasi

 

i ove noći vozovi prolaze

stotine praznih vozove

juri kroz neke slepe tunele

koji ne vode nikuda

 

znam šta ću

ustaću i zatvoriti prozor

jer već je hladno

poslednju cigaretu sam odavno ugasio

ako si tu

idi kući Ana

prsti mi drhte

a ti to znaš da razumeš

 

laku noć Ana

laku noć

ljubavi

 

 

Share on Facebook
Facebook
Novakujem

O autoru: Žika Ranković

Žika Ranković
Više godina aktivno učestvuje u javnom životu Srbije u oblasti umetnosti, kulture i informisanja. Organizator je i učesnik velikog broja kultrunih i medijskih manifestacija. Tekstovi su mu objavljivani u elektronskim i štampanim medijima širom sveta. Član je Udruženja dramskih pisaca Srbije i UNS-a.