Ljiljana Skelić Vemić: Kada srce u bolu prošapće

Zatvoren je vidik
Zaključana sva su vrata.
San otišao,
na putanju noći.
Pod tmurnim oblacima,
siv kao kiša
jedan starac ispred mene,
začuđeno stoji.
Hladno mu je čelo,
na osmeh se trudi.
Tu…
Na ukletom mestu
o štap se naslanja.
Progovora teško, 
bez sjaja u oku…
O svojim precima,
i teretu
što nosio je
od detinjstva, pa do kraja.
Na trenutak videh
lice moga dede
u noći crnoj, bezdušnoj..
Pobožno ruke
ispružih ka njemu,
okrete mi ledja
ne reče ni ZBOGOM!
Uplašena.. 
Sama…
Pogledah ka nebu. 
Mesec mi pomilova lice.
Ogrnu me nežno rastrzanu tajnom…
Ispričasmo se ćutanjem!