Čežnjivo,
Kao što oko žudi
Za rumenilom trešnje,
Toliko u meni leto budi
Zanos da ću te sresti
Međ klasjem pšenice.
Sve tešnje i tešnje mi je
U sopstvenom telu
I čini mi se da će
Čežnja doneti crne vesti.
Crne kao tačku na kraju
Rečenice.
Opevao bih te nežnošću
Al grub sam i pun bola.
Kad fališ, topim se
Ko led sa Kavkaza
Koji u potop prerasta
Čim pod kapke baneš.
Varničiš u meni ko
Tramvajska trola
I san mi uporno pališ.
Pod tonama mraza
Često svaneš i oživiš
Ko odbegla lasta.
U jauk se sklupčam
Jer znam da sam gnezdo
Koje čeka.
Koje se tvom letu divi
I neukrotivosti da se
U njemu skrasiš.
Umesto trešanja zrelih,
Sopstveno srce ručam.
Tugom ti pletem krila
Lepršava, meka…
Leti! Leti i živi.
Sačuvaću malo sunca
Između veđa svelih
Kojim me čežnjivo
Pališ i gasiš.
