Oran: Evo, skrših jos jedan princip. Pred Vama se sve lomi kao pred naletom bujice…Nije me sramota da priznam, kao što me nije sramota ni da priznam da sam čak Vas i slagao…Slagao sam Vas da ne želim da Vas vidim. Verujem da je bilo neverovantno da ja to izgovorim, čak i posle svega. Nije me sramota, ne…naveo sam već u ranijem pisanju da u kontaktu sa Vama ni kršenje nekih principa ne pada previse teško, mada nije ni lako…čak se evo, i ponavaljam, a nikako to inače ne želim, to me užasava..a i sada…pomalo. Ali me takođe nije sramota da priznam da kada nešto kažem, tako i ostaje…A ako uklonimo tu laž da ne želim da Vas vidim…onda ostaje istina da želim da Vas vidim…i to je to. Bez viđenja nikakav kontakt više neće biti moguć. To je potpuno i apsolutno sigurno. Jednostavno, došao sam do toga da ne smem ništa reći više, ne znam ko je s druge strane. Dakle, ako Vi niste Vi, zaista me oslobodite, a ako Vi jeste Vi razmislite o ovome što sam rekao i odlučite. I da, sinoć sam imao takvu uznemirenost…čitavo telo mi je utrnulo…i čitavog dana, ali sinoć je bilo strašno…Glava, stomak, čitavo telo…Užas. Ne znam kako sam zaspao, zaista. Eto, kao što vidite, nemam problem ni to da priznam, ali znajte da znam da to dame zloupotrebljavaju…ali ja sam iskren i u ovom delu, isto kao što sam iskren u delu da nema više kontakta bez tog jednog, famoznog, viđenja. Razumite to. Razumite me. Slušajte šta pričam. Shvatite. Niste glupa osoba, naprotiv. Eto. Ah, da…postoji i još jedna mogućnost, zaboravih…Ako Vi niste Vi, ukoliko otkrijete identit, i vidimo se…Možemo nastaviti druženje bez ikakvih problema, verujte mi…baš. Eto, toliko. Pozdravljam Vas, ma ko da ste i želim Vam lepu noć, prijatne snove i brzu odluku…jer što Vi pre odlučite, pre će moje telo početi normalno da funkcioniše…sada uopste ne sluša. Imajte to na umu, baš. I još nešto (baš sam se raspričao, a?)…Ovo što sam doživeo ovih dana od kada se prekide razgovor mislim da nisam doživeo od Gimnazije, baš. Samo, onda je telo bilo mlađe, moglo je to da podnosi, a sada…Mator sam ja za ovo (što bi neko rekao)…Imajte i to na umu. Strašno boli sve ovo i strašno loše utiče na moje telo. O onome što osećam u smislu emocija, izlišno je i govoriti…to se ne može opisati. E, sve to imajte na umu dok budete donosili brzu odluku. I nemojte opet da mi vrdate, vradalamo…odluku želim, ma kakva da je…Nemojte da se pokajem zbog svega ovoga pisanja…Bilo kakvu, ali odluku.
Anja: Okooooooooooooo :)
Oran: Pu, kad dođoste!
Anja: Kako se zove ubrzan rad ono misića iznad dijafvragme?
Oran: Ja rekoh da zbrišem…samo me je još jedna rečenica delila od brisanja!
Anja: Brišete? Uh.
Oran: Pa da, da Vam ovo ostavim i da pobegnem.
Anja: Patila sam juče i danas, išla kod tetke i uhvatila sebe u nekom, ne znam ni ja. Može samo trenutak? Da vidim šta ste piskarali?
Oran: Pa kad sam već tu…
Anja: :)
Anja: Joj, Oka. Trebate mi, strašno baš. Baš.
Oran: Nikakav Oka, moliću.
Anja: Što nikakav Oka? Navika.
Oran: Vi opet po starom? Ma pročitaste li Vi mene?
Anja: Slušaj, dao si mi 10 dana da se odlučim i istog dana si prekinuo, a to ne ide tako, ja nisam rekla da ne želim da se vidimo već mi daj malo vremena da se sredim i saberem sama sa sobom, pa posle sa tobom…i 10 dana nije isteklo :) Uslovljavaš me i to mi smeta. Stavljaš mi neke ograde i to smeta. Kažeš ili sutra ili nikada!!!!!!! Prosto, ne funkcionišem tako.
Oran: Apsolutno niste u pravu.
Anja: Daj mi prostora i ok ce biti sve.
Oran: Ja sam samo govorio o idealnim trenucima…
Anja: Nisam u pravu?
Oran: A njih nema mnogo. Niste. Nije bilo uslovljavanja…Nisam rekao…mora sutra…
Anja: Orane, kažete jedno veče da biste otišli na par sati i vidimo se…
Oran: Ili…mora u nedelju…
Anja: Ali ne mora, ja reagujem loše, suprotno skroz, molim Vas…
Oran: Samo sam govorio o mom slobodnom vremenu, koje je skoro nikakvo. Opet me zamajavate.
Anja: Pa smislite neki slobodan dan :)
Oran: Nije bilo „mora“ ni jednom, opet ponavljam…Vi opet zaluđujete.
Anja: Vi ste moj idol, iako nemam idole, alii Vi ste neponovljivi i jedini. Ne zaluđujem.
Oran: Želite li Vi meni da omogućite da ostvarim uvid u Vaš identitet?
Anja: Da.
Oran: Dobro. A kada?
Anja: Pod uslovom da ne tražite dlake gde ih nema.
Oran: Duhovito.
Anja: Kada? Pa, dajte mi 10 dana od danas, može?
Oran: Neću tražiti ništa, baš. E, ne može.
Anja: Zašto sad ne može?
Oran: Pa zato što ne može ni po Vašem. Kakav bih ja to muškarac bio, a?
Anja: Čuj, po mom bi se videli znatno kasnije, a po Vašem odmah. Nađimo sredinu.
Anja: I nije po mom, ali ne može ni po Vašem savetniku, baš.
Oran: Idealno da me zaluđujete do tada…ne, ne smem to sebi da dozvolim…ovo je otišlo predaleko.
Anja: Uh….Od razgovora tipa intimno je sve do ovoga, uh.
Oran: Znate, zamislite da intenziviramo kontakt…i ja otkrijem da Vi niste Vi…
Anja: Nego ko sam ja?
Oran: Pa ja bih, daleko bilo, ko zna šta bi se desilo.
Anja: Ne lupetajte, molim Vas.
Oran: Ma neću o tome da pričam uopšte…
Anja: Šta bi se desilo? Pa ne lupetajte onda.
Oran: Ma hoću što brže da Vas vidim…A potom…
Anja: Potom ništa. Vi u vezi, ja u vezi…mada se to može preokrenuti za čas i takoC. I to smo apsolvirali, odmah.
Oran: Slušajte…
Anja: Slušam.
Oran: Imam strahovit pritisak Vašeg identiteta…
Anja: Viktorija…Mislite da se znamo?
Oran: Strahovit.
Anja: Mislite da sam osoba iiz Vaše okoline?
Oran: Ne znam i više ne mogu da nagađam.
Anja: Samo pitam.
Oran: Ne mogu, shvatite.
Anja: Nema pogrešnog odgovora. Ok, ok.
Oran: A gledajte dalje…Dalje, po viđenju…ništa neću da razmišljam o tome dalje…
Anja: Ništa dalje, svesna sam odavno.
Oran: Sada mi je bitno da Vas vidim. Jedno viđenje Vaš nista ne košta…kao ni mene.
Anja: Samo mi recite…lepše ću prebroditi sutrašnji dan.
Oran: Šta da Vam kažem? Šta posle viđenja?
Anja: Košta me mnogo nervoze, treme (veliki sam tremaroš, da znate), vremena malo, puno sređivanja, napetosti…i takoC…Da, šta posle viđenja? Šta?
Oran: Ono što mogu da garantujem, to je da će biti otvoren sto posto ovaj kontakt…
Anja: Mislite ovde kao i sada? Na to mislite?
Oran: Da. Ali potpuno. Bez ikakvih stega i kočnica.
Anja: Pa dobro…
Oran: A za ostalo, verovatno…ništa.
Anja: I nastavićemo da pričamo o Dragom i Dragoj…
Oran: Ali, nikad ne reci nikad…i to je poznato. Ma manite sada to…Kada Vi možete priuštiti sebi viđenje?
Anja: Volim to sa Vama.
Oran: Treba mi datum neki.
Anja: Deseet dana od danas. Može li? Molim Vas…Samo da pogledam koji je to datum…
Oran: Ne može!
Anja: I izračunam…
Oran: Nema šanse! Može samo kompromis i ništa više.
Anja: Kompromis je tih pustih 10 dana, između je.
Oran: Nije tačno.
Anja: Ne moramo ni toliko komunicirati mnogo do tada, ako se plašite čega već…Zaluđujete.
Anja: Ja ozbiljno shvatila.
Oran: Nemojte.
Anja: Uh, aj polako, tvrdoglava sam strašno.
Oran: Ako Vas vidim, možda i poverujem…A do tada, dajte malo učiniti ustupka…
Anja: Ali kad naiđem na još jednog rogatog, joj…kažem i šta mislim i šta ne msilim. Polako sad.
Oran: Verovaću Vam svaku reč. Ma gde ja rogat?!
Anja: Ja sam onda za oboje.
Oran: Pa…smešni ste skroz.
Anja: Ali i Vi ste…
Oran: Pa vidite li Vi koliko sam ja već popustio? Svesni li ste Vi toga?
Anja: Hajde, ne želim svađu sa Vama, nekako mi se čini da su sve bili samo nesporazumi…a rogata sam mnogo…Pa, popustili ste, ali Orane…jeste li pogledali koliko puta sam Vas prva kontaktirala…
Oran: Dobro. Pa to je svojstveno damama. Nisam uopste ni sumnjao da ćete to učiniti.
Anja: Veliki ste čovek i ne smem da Vas izgubim.
Oran: A sa tim ste me kupili, sroz.
Anja: Sa čime sam Vas kupila?
Oran: I danas sam opet…zavijam šraf na nekom stolu za stoni tenis…i kad svrših posao…rekoh…takoC.
Anja: hihihiihih , takoC :)
Oran: Samo što nisam pao u nesvest!
Anja: Setim se uvek Vašeg cveća i Vašeg takoC posle zalivanja :)
Oran: Bio sam strašno ljut i strašno me zabolelo, sve u isto vreme! Da. Skroz bezveze. Nego…Dajte neki datum. Da to banalno i ogoljeno što pre završimo…
Anja: Ogoljeno? Bezveze?
Oran: Da možemo da pričamo bar nekako do tog susreta. Pa meni su ti datumi, to prizemno, skroz nekako bljutavi.
Anja: Hoćete da pričamo do tada ili ne?
Oran: Pa može, onako…Ne nešto dugo…
Anja: Kako želite, da ne bude da se posvađamo međuvremenu opet, to ne bih nikako. Ok, može na kratko. Ok.
Oran: Ja se strašno plašim da me ne izigrate kada dođe taj datum.
Anja: Ok. Neću, bre.
Oran: Ako se to desi…ne smem ni da pomislim.
Anja: Niste zaslužili ispalu. Valjda :) hihihiihihih
Oran: Ih. Dajte neki datum.
Anja: Onda vratite čokoladicu u džep i okrenite se…Datum…samo da pogldam kad sam slobodna prvi dan :)
Oran: Hajte, pogledajte…Pa biće to viđenje neke osobe u koju ja još uvek ne verujem…neke posebne…jedinstvene…
Anja: Ma nisam ja posebna, baš. Uopšte.
Oran: Itd. Dobro, niste.
Anja: Obična kao i svaka druga
Oran: Ja mislim da jeste i tišina.
Anja: Nisam i tišina.
Oran: I želim da taj susret bude opušten….
Anja: Meni neće biti, kako god da okrenete.
Oran: Eto.
Anja: Baš neće. Jasno.
Oran: A Vama je svejedno…Niste vezani za sat ni dan, skoro uopšte.
Anja: Nije mi svejedno, slušajte sad Vi.
Oran: Ma neće ni meni…da ako se ne spetljam.
Anja: Pravdam se i mojima i Dragom, stalno. A ne volim da lažem.
Oran: Pa ne volim ni ja.
Oran: Nego, dajte datum.
Anja: Da ne bude ujutru…ne odgovaram za postupke prema divnom čoveku :)
Oran: I to je jasno. Gle ti nje.
Anja: :)
Oran: Zaboravite na postupke tokom tog susreta.
Anja: :)
Oran: Neće ih biti. Jasno?
Anja: Vi ste baš nekad nezanimljivi…
Oran: Ja se ne viđam sa Vama radi postupaka.
Anja: Jasno je to.
Oran: Iskljucivo radi utvrđivanja identiteta.
Anja: Uh, opet identitet.
Oran: E, tako. Opet, nego šta.
Anja: Ma…i ja sa Vama radi postupka…:) E, ko mene pita šta ja želim…
Oran: I još nesto…u tom slučaju prkidamo kontakt do večeri uoči sastanka…ja jednostavno nemam snage da sve to izdržim.
Anja: Pa šta Vam je bre čoveče? Šta to treba da izdržavate?
Oran: Ali, kada mislim da prekidamo kontakt, mislim ozbiljno….Neću se kačiti na internet uopšte.
Anja: Strašno.
Oran: Pa meni jeste strašno.
Anja: I šta Vam to tooooliko teško pada ? Šta to? Šta Vam je strašno?
Oran: Dve sedmice da pričam sa Vama hladno, uzdržano…Pa ja to ne mogu. Nema šanse.
Anja: Pa, joj, možemo samo na distanci…Eto.
Oran: Jasno, naravno da može i to…Samo ja ne mogu…mnogo sam se iskidao ovih dana. Baš.
Anja: Žao mi je.
Oran: Verovato smešno deluje, ali je tako. Ih, žao Vam je…Vi se samo igrate…
Anja: Rekoh da mi je žao. Žao što je tako ispalo. Nije trebalo tako.
Oran: Pa dobro. Pa nije, znam da nije.
Anja: Trebali smo samo da razgovaramo, pametno i bez ulaženja u detalje i živote. Eto.
Oran: Bilo mi je super dok Vi niste tu Vašu tvrdoglavost počeli da ispoljavate…
Anja: :)
Oran: A od onda je sve krenulo nizbrdo. Ma nije to…
Anja: Nemate pojma koliko mogu da budem, ni ja sama nemam pojma.
Oran: Kažem Vam šta je bila prekretnica.
Anja: Šta je bila prekretnica?
Oran: Pa vidim, nažalost, nema potrebe da mi govorite. Pa to Vaše odbijanje viđenja….iako sam rekao da mi to puno znači…kad sam video da Vi to niste uzeli u obzir…
Anja: Vaša savatodavna prijateljica koja mi zadaje rokove i Vi koji je dosovce slušate i ja koja besnim sa ove strane i inatim se…
Oran: Sve mi je nekako postalo drugačije.
Anja: Ali nije tako, nije. I žao mi je, eto.
Oran: Prijateljica je rekla pametnu stvar…mogao sam se zaleteti još i više, ako to uopšte je moguće…i razočarati se…E, a sta bi onda bilo?
Anja: Ništa.
Oran: Ma ništa. Niko nije idealan, naravno. Samo mi je žao nekako. Mislio sam da ste idealni.
Anja: Nisam, nema takvih.
Oran: Pa eto, sada vidim.
Anja: Nisam, baš. Pa rekla sam Vam i ranije. Niste verovali.
Oran: Ma znam…ali ja sam jako želeo da Vi to budete…jako…
Anja: Ali nisam.
Oran: Baš.
Anja: Kao ni Vi što niste, a želela sam jako.
Oran: E, pa ja iznutra jesam vala.
Anja: Pa, nećemo o tome. Ne bih.
Oran: Idealan sam i ne stidim se da priznam.
Anja: :)
Oran: Spolja nisam, i to priznajem,…nisam uopšte.
Anja: Ne bih o Vašoj idealnosti, baš.
Oran: Spolja sam daleko, baš daleko od idealnog. Imam mana koliko god želite.
Anja: Ma, bitnije mi je ono što čuči u Vama…
Oran: I velikih i malih…Eto.
Anja: Znam da ih imate, znam, ali opet ste moja zvezdica.
Oran: E, ali ova duša u meni stalno ište nesto slično…a toga nema…nema…ni u stvarnom svetu, ni ovde…nemaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaa.
Anja: Pa nađoste li nešto za ovih par dana?
Oran: Eto. Pa kad nisam našao do sada…šta ste mislili?
Anja: Otkud ja znam…
Oran: Uostalom, nisam nešto ni komunicirao…posle Vas mi je bilo sve bezveze.
Anja: Imate još vremena, nije kasno. Ja ne tražim ništa više, nisam ni Vas tražila pa ste se našli tu, baš.
Oran: Eto. Dobro. Šta ste na kraju rekli za to viđenje?
Anja: Ponedeljak. Ma sve može.
Oran: Ne može sve, nemojte tu sada da me nervirate.
Anja: :) Pa ko će, Orane, ako neću ja?
Oran: Pokazali ste da ništa ne može, osim da bude po Vašem…ali dobro.
Anja: Ko?
Oran: Dakle, ja ću Vas ovim putem kontaktirati u nedelju posle 23 časa…a Vi do tada razmislite gde Vam odgovara…
Anja: :) A ako ne bude bilo struje, na primer? Ili ako ja ne budem mogla, ili Vi? Šta onda? A do tada? Ne vidimo se?
Oran: E, pošteno, onda me baš briga.
Anja: Ok.
Oran: Do tada ništa.
Anja: Ok.
Oran: Rekao sam…ne mogu…ako možete, Vi shvatite.
Anja: Hajte onda, laka noć.
Oran: I dosadni ste sa tim ok…
Anja: Shvatam ja sve…
Oran: Sve je kao u redu…Bezveze skroz.
Anja: I stalno drugi treba da se shvataju, stalno.
Oran: Vi mislite da time postižete nešto…
Anja: Ne mislim, ali…
Oran: A ne shvatate da samo postižete suprotno. Ja što sam više otvoreniji, Vi ste više zatvorenija…
Anja: Znate, i meni dosadi nekad nešto pa se trudim i dalje…
Oran: I tu mi nešto kao ok…Šta sa tim ok? Sad je kao u redu da ne pričamo do viđenja. Vama to ne smeta kao, je li?
Anja: Pa nije u redu, ali ako je Vama mučenje da pričate sa mnom…šta da Vam kažem? A da ne pošašavite? Šta?
Oran: Nemam reči.
Anja: Pa šta želite da Vam kažem? Šta je sada?
Oran: Šta, rekao sam Vam šta…Da uradite onako kako ja hoću, kako ja želim…Eto, tako šta. Jednom da bude i kako ja želim, a pogotovu zato što je to tada izvodljivo.
Anja: Kako VI hoćete, kako Vi želite…
Oran: Ali ne, Vi terate svoje…
Anja: Pa znate već…nesavršeno derište sam.
Oran: Pa i ja sam, da Vam kažem…kad hoću da budem. Mogu i ja da budem derište, čas.
Anja: Ne, Vi ste predivni. Suprotnost meni.
Oran: Ma ako ste Vi moja suprotnost…
Anja: Vi razumni, ja tvrdoglava.
Oran: Ne smem da Vam napišem da mi ne trebate…
Anja: Vi savršeni, ja nesavršena.
Oran: Ne smem. Ali, da ste se takvi pokazali odmah…ne bih sa Vama progovorio ni pola sata, verujte mi.
Anja: Vi lepa strana ogledala, ja loša.
Oran: Odnosno, Vi bi sami prekinuli.
Anja: Ne biste pričali sa mnom?
Oran: Ma hajde…Vi to ozbiljno? Vi ne bi sa mnom…znam ja mnogo lepo da nateram sagovornika da odustane. Iznervira se, popeni i ode.
Anja: Ali, terali ste me svako treće veče i ništa od toga…
Oran: A sve fino. Ma nije tačno, znate i sami…
Anja: Držim Vas za tu Vašu ružnu majicu i ne puštam, primećujete li? Terali ste me, uh, baš….gledala sam i kojim danima sve…
Oran: A primećujte li da ja nemam snage za sve to? Aman, ja sam pod emocijom…a igra traje…U svakom drugom slučaju, odavno bi ova igra bila završena…
Anja: Ni ja nemam, ali znate li…kada ste tu, dobijem snagu za sve !!!!!!!!
Oran: I iscrpljuje me strašno…E. sada ćutite malo.
Anja: Zato što ulazete emocije. Rešite se toga i ostaće sve bez trzavica.
Oran: Dobro je što ste to relkli.
Anja: Da ćutim? :)
Oran: Da. Rekli ste da dobijate snagu…
Anja: Auuuuuu…
Oran: Pa i ja sam…
Anja: Kada ste Vi tu, samo tada. Kao i posle razgovora sa Vama.
Oran: Opet ona.
Anja: Sve mogu. Sve želim . Sve je lepo.
Oran: Čekaj, bre. Stani. Koči. Dakle…I kod mene je sve tako bilo…
Anja: Ručna :)
Oran: Do onda…kada me niste čuli…Po prvi put me niste čuli…
Anja: Ali kada Vas ja to nisam čula?
Oran: I od tada me uopšte ne čujete. Nimalo. E, od tada sve je krenulo nizbrdo…
Anja: Čula sam ali ne i igrala po Vašem ili Vašem savetniku…
Oran: Kad Vas vidim, samo me boli…žao mi je…
Anja: Nemoj tako …
Oran: I nema više one divne…sad je neko ko zna ko…koja hoće da se nadmudruje sa mnom…
Anja: Ali zašto onda želite da se vidimo i dalje?
Oran: Da isprobava snagu…da lomi ruku…da vežba svoj inat…
Anja: Nije tako, baš nije. Vi bas umete da izvrćete stvari. Nije tako. Nije. Nije. Nije. Znam da nije.
Oran: Jeste, Vi više ništa mene ne slušate. Rušite mi ideal…
Anja: Slušam, ali kad me ograničavate, ne mogu to.
Oran: Jeste!
Anja: Nije.
Oran: Nisam Vam ja taj Dragi, pa da se na meni istresate…ili neki Vaš drug, drugarica…Ja Vam ništa nažao nisam učinio, niti ću.
Anja: Izvinite, mislila sam da mogu sve sa Vama. I dobro, i smešno, i loše, i sve…
Oran: Mogu da slušam, mogu da pomognem da loše bude dobro…
Anja: Niste ništa, ali delim svaki trenutak sa Vama i nije sve uvek divno, ima i manje lepog.
Oran: Sve mogu…mogu da posavetujem…ali ne mogu od meni dragih osoba da primam loše…Ne mogu.
Anja: E, pa onda sam se previše uživela u sve ovo…i izvinite.
Oran: Opet ona. Ma mogu ja od Vas da sve primim, ali ne ništa loše lično od Vas ka meni. Razumete? Samo što se tiče Vas i mene.To ne mogu da podnesem. A Vi sve vreme upravo to radite.
Anja: Ali, Orane, ako ti mene izvređaš, ja samo vratim iako to ne mislim tako…
Oran: Gle, gle…Ona i dalje tera po svom…
Anja: sorry
Oran: Pa šta sam ja to Vas uvredio? Kako, baš me interesuje?
Anja: Osetila sam one Vaše trenutke koje ste predviđali….
Oran: Bilo je par, kada sam popio možda…i ništa Van toga.
Anja: Par je bilo svako treće veče.
Oran: Jao.
Anja: Nekad i drugo.
Oran: Dobro, i šta i da jeste tako…
Anja: Tako je.
Oran: Vi morate bezuslovno da vratite, je li?
Anja: Mislim da da, mene povrede – vratim. Iako se pojedem jer ne mislim tako, ali mora da vratim.
Oran: Dobro, budimo malo realni…Ja ovakav Vas vređam vrlo često, je li?
Anja: Rekla sam Vam, svako drugo ili treće veče se dašavaju…znate i sami, šta ima da Vam ja pričam…prolazimo zajedno kroz te Vaše trenutke….i kasnija izvinjavanja zbog nedoličnog ponašanja…Gde nestadoste?
Oran: Ja sam tu. Dakle, ja Vas ovakav, kakav sam vrlo često, vređam?
Anja: Ne baš često, ali dešava se, dešava se.
Oran: Pa izvinite, svaki drugi ili treći dan za mene je često.
Anja: Pa neka bude svaki treći, da ne preterujemo.
Oran: Je li?
Anja: Neka bude, radi lakšeg računanja.
Oran: Neka bude, i to je često veoma. Je li?
Anja: Pa, dva puta nedeljno. Pričamo oko tri meseca, malo duže…
Oran: To je često, je li?
Anja: To dođe, samo da sračunam.
Oran: Po stoti put pitam.
Anja: Nije često, ali dešava se.
Oran: Nije dva puta nedeljno. Ako pričamo 90 dana, to je 30 puta. Nije malo, je li?
Anja: Uu, svaka mi čast baš. Tako ako računate nije malo.
Oran: Nije malo?
Anja: Ali, mislim da nije bilo toliko.
Oran: Pa to su Vaše reči…Čak ste rekli i svaki drugi dan…to bi onda bilo 30 – 45 puta.
Anja: Ne sitničarite. Znate i sami kad ste i kako ste.
Oran: Sitničariću, nego šta nego ću sitničariti.
Anja: Opet on…
Oran: Ja sam Vam u neistinama veliki sitničar. I samo idem logikom stvari.
Anja: I inače ste sitničavac.
Oran: Dakle…ja Vas u 90 dana povredim 30 – 45 puta…
Anja: Netačno.
Oran: I šta Vi uopšte tražite sa mnom? Mazohista ste?
Anja: Nikako.
Oran: Volite da budete mučeni, vređani?
Anja: A Vi?
Oran: Ponižavani? Pitam ja Vas sada.
Anja: Joj bre, čoveče. Kakva su to pitanja?
Oran: Vi ste rekli da ja Vas vređam svaki drugi, treći dan. Ma odgovarajte. Šta tu…joj čoveče…
Anja: Nije tako baš, ali znate i sami kako i koliko je bilo.
Oran: Ili recite da ste govorili neistinu i izvinite se.
Anja: I ne naređuj mi..! Jasno?
Oran: To su pitanja koja žele da kažu da govorite neistinu i da to nije lepo. I da vređate nekoga tamo gde se on najviše trudi.
Anja: Kako se on trudi? Kako?
Oran: Ništa ja nikom ne naređujem…Niti želim…
Anja: Tako što popije koje pivce, popuši cigaru i lupa toliko da se posvađamo do suza?
Oran: Samo kažem da odgovorite…Odgovarajte. Jasno? Ako želite, ako ne želite, opet lepo.
Anja: Isto važi i za Vas. Jasno? I kao lepo je, a nije lepo uopšte. Lepo je kome? Opet ode…Kažem…čovek ima kriptodepresije. Jednom je sve savršeno, a sledeći put svašta….Čekaću…
Oran: Ma tu sam. A čekajte…šta i da naređujem? To Vam se ne dopada, je li?
Anja: A Vama se dopada kad Vam neko izdaje naređenja?
Oran: Meni da.
Anja: E, pa meni ne.
Oran: Pa dobro, onda nećete ni dobijati naređenja.
Anja: Zato ste i sa druge strane ogledala.
Oran: A biće Vam zbog toga žao.
Anja: Šta Vam je sada? Opet počinjemo..?
Oran: Ništa, želeo sam da se malo našalim. Prosto ne znam šta da radim sa Vama…Baš ne znam.
Anja: Znaš, nekad se plašim da nešto ne kažem i da ako to kažem da će Vas uvrediti i da će biti haos..! Pa ništa, shvatite me kao zabludu.
Oran: Ijao…Vi se plašite…
Anja: Zaluđivanje, zaluđivanje sam Vam. Isto kao i Vi meni.
Oran: Eto, opet Vi.
Anja: Malo se nismo pazili i umešali svašta, ali sada ćemo na hladno i bez emocija koliko je moguće.
Oran: Ma nema hladno ni nehladno dok Vas ne vidim. I tačka.
Anja: Ma hladno i pre i posle toga, hladno.
Oran: Pa šta ću…Vi ste zahladneli…
Anja: Od emociija nemate ništa, samo zavaravaju glavu.
Oran: Nesta one osobe za tili čas…
Anja: Verujte.
Oran: Kao da nije ni postojala…i sada me samo još ona drži ovde, kraj Vas. Vuče me, ščepala me…valjda se nadam da ću je opet videti…
Anja: Nije, ali ako me povrede baš, povučem se i oklop…i dalje ste mi Vi Vi, ali i ja patim…ako Vas opet izgubim, ne znam…patila sam ovih dana, baš.
Oran: Kao droga, verovatno…sve se nadaš biće kao prvi put. Eh, dobar fazon…vidim baš ste se povukli.
Anja: Nisam?
Oran: Vi ste par kilometara van oklopa…Požurite, okrenite se. Pašće mrak dok se ne vatite kući.
Anja: E sad, ima ljudi koji ovo nisu skapirali, da znate.
Oran: Pa oklop je Vaša kuća, je li?
Anja: Dobro…
Oran: Samo, izvinite, ja to ne bih rekao, baš. Posle ovoga…
Anja: Ma samo nisam razumela, eto.
Oran: Aha.
Anja: Hoćete da idete na spavanje?
Oran: Ma ne znam…osećam se baš bezveze…Opet mi je teško.
Anja: Zasto sada teško?
Oran: Zato sto ste takvi. Ode mi Anja. Nesta je, a verovao sam u nju…
Anja: Niste je čuvali kao sto je trebalo…
Oran: Ja je nisam čuvao?!
Anja: Niste.
Oran: Pa ko je čuvao ako nisam ja?!
Anja: Pa, niko još tako kako njoj treba, niko.
Oran: Da li je bilo ko više čuvao od mene?
Anja: Za ovih njenih pustih godinica ovoliko niko je nije čuvao kao što treba.
Oran: Eto. Eto šta pričate. Eto.
Anja: Iste se stvari dešavaju i u njenoj glavi i u njenom telu, pa i dalje stoji…
Oran: Pa Vi vidite samo sebe…A ako kažem da mene niko nije čuvao?
Anja: I još što je mlađa, sve to ostavlja tragove…
Oran: Šta ćemo onda?
Anja: Vas? Pa Vi ste, Orane, jaki i izdržljivi…i imate…
Oran: Mlađi lakše prebole.
Anja: Nije tako.
Oran: Šta imam? Šta imam?
Anja: Mlađi…sve to ostaje urezano. Znate kako sam Vas doživela? Ne znate, zato ćutute bolje.
Oran: Imam sve, a nemam ništa. Eto šta ja imam.
Anja: Ako tako okrenete, ali nije tako, uopšte nije. Kad Vam ja kažem.
Oran: Jeste.
Anja: Ako tako želite, tako će biti, ali skroz je drugačije. Znate šta ja mislim? Vi ste se nekako izolovali, Vi ste ali kao da niste. Izvršavate mehanički, eto.
Oran: Nema nikoga ko me voli, zaista ko me voli…u nepodrazumevajućem smislu. Ja se izolovao? A da se nisu drugi možda izolovali?
Anja: Čoveče, pa sami to tako odabirate, sami sebi pravite život, sami odlučujete.
Oran: Vi to ozbiljno pričate?
Anja: Za druge ne znam, njih ne znam, ali osećam da je kod Vas tako. Možda gresim, ne znam.
Oran: Vidim ja šta Vi osećate…
Anja: Ne znate Vi ništa.
Oran: Ništa.
Anja: Zato ćutute.
Oran: Nakačili ste se na mene kao da sam Vam neki neprijatelj…
Anja: Nije bre.
Oran: Kao da sam trener inata…na meni da se učite…Kako ćete sačuvati uvek ponos…kako će uvek biti po Vašem…
Anja: Samo mogu o svemu sa Vama i to vam pokazuje šta mislim.
Oran: Kako nikada u životu nećete popustiti…kako ćete uvek reći šta mislite…
Anja: Čoveče? Ja popuštam i to mnoooogo. I popuštam i prećutim.
Oran: Ma trening samo takav…Samo nisam Vam ja sparing partner. Nisam ja taj tip, verujte. Ma šta popuštate? Gde je Anja? E, pa tako recite – nema je.
Anja: Ima je, samo se malo izgubila.
Oran: Nije nikad ni bila…malo smo se šalili, je li…
Anja: Ali tu je ona.
Oran: Gde? Gde je?
Anja: Tu je, tu.
Oran: Ja nju hoću. I nikoga više. Nije.
Anja: Eh. Tu je, verujte.
Oran: Ja je uopšte ne vidim.
Anja: Samo znate kako se ranjeni pas povuče i cvili gde ge niko neće videti ni čuti, tako i ona…
Oran: Vidim samo jednu osobu koja želi da se nadvlači konopcem. Ijao, ijao…Vi se povukli, cvilite…Pa vidite li šta pišete, molim Vas?
Anja: Da, vidim.
Oran: Pa?
Anja: Znam kako se osećam. Pa?
Oran: Pa Vi se ponašate kao neka lavica…ili tigrica…
Anja: :)
Oran: Kakav crni ranjeni pas?
Anja: Kada me čačnu na bolno :)
Oran: Ma nemojte mi reći.
Anja: Recite mi kako sam Vas kupila i vezala?
Oran: Neću. Sad ću ja malo da se durim.
Anja: Dajte…
Oran: Neću dok ne vidim Anju! Ništa nema.
Anja: Pa videćete je, recite joj samo kako Vas je kupila. Hoće jos da Vas potkupljuje.
Oran: Zna ona odlično, ne morate Vi da joj prenostite.
Anja: Onda joj Vi prenesite…
Oran: Sve ona odlično zna.
Anja: Zna, ali ponekad malo zaboravi jer…i potrebno je da je neko podseti.
Oran: Ma nemojte.
Anja: Aha.
Oran: Anja se nikada ne podseća. Onda to ne bi bila Anja.
Anja: Ma zna ona, kažem Vam, ali prija joj valjda to…
Oran: Ako joj prija, možda joj kažem kada je vidim…ako budem imao vremena u šta sumnjam. A za šta ste opet Vi odgovorni.
Anja: Uuu, pa ako neće biti vremena za priču, za šta će biti ? :) :) :) Opet ja? Opet.
Oran: Ni za šta.
Anja: Sve ja.
Oran: Pa da. Vi ste oterali Anju…Poželeli ste i Vi mene…a Anja nije želela da se gura…samo je otišla…
Anja: A i Vi kad ne znate šta ćete sa planinom, ceo teret bacite na mene. Za sve sam ja kriva.
Oran: I sada moram da pričam sa Vama…sve se nadajući da će Anja odnekud da se pojavi…Vi i niko Više.
Anja: A dok niste počeli sa uslovljavanjem, setite se da je bila tu.
Oran: Da će opet biti kao pre. Nije bilo uslovljavanje!
Anja: Ona hoće bezuslovno da radi.
Oran: Vi ste to iskoritili, jednu sitnicu, da Anju oterate.
Anja: Bez naređivanja i primoravanja, već zato što tako želi i oseća. Ona hoće bezuslovno, razumite.
Oran: Nije ni bilo naređivanje, a i da ga je bilo, ja naredjujem lepo..ne može da se odbije. Razumem…ali ja hoću takođe…ali moram da verujem u Anju…
Anja: Hm, a ko je nju lepo odbio kada je lepo zamilila da se čujete?
Oran: Moram da vidim da Anja postoji…
Anja: ONA SAMO HOĆE BEZUSLOVNO. Bez rampi, bez naređivanja.
Oran: Ali, gde je Anja?
Anja: Sakrila se.
Oran: Opet ste se Vi tu isprečili…Pustita nas dvoje da se dogovorimo. Da se niste Vi isprečili, sve bi bilo u redu.
Anja: Čeka onog divnišu njenoga.
Oran: Ma nemojte. E, pa Divniša je ovde, sve gleda…i dok se Anja ne vrati, neće da kuca.
Anja: Gde je taj čovek? Gde je?
Oran: Nadurio se i on, kao i ja. Tu je, kraj mene.
Anja: Svi su sada nadureni.
Oran: Kaže da mora verovati u Anju…
Anja: Hajte, pozdravite ga puno.
Oran: A da bi verovao, potrebno je da je vidi. Zahvaljuje se i pozdravlja puno, do neba, Anju, a Vas do 7. sprata solitera. Eto.
Anja: E sad, dajte mi ga.
Oran: Neće.
Anja: Da sa nji prozborim koju, dajte. Nema neće.
Oran: Neće. I on se nadurio.
Anja: E, a je li bi išao na beer fest taj nadurenko?
Oran: Kaže da ne zna kada je i kaže da ne može jer nema vremena. I zahvaljuje se, nada se da je Anja mislila na njega.
Anja: Mislila je, već nekoliko dana misli da mu predloži to.
Oran: Eh, pa lako je Vama…Pićete pivo.
Anja: Joj, ja ne pijem pivo, baš.
Oran: Kakvi ste, Vi bi popili pola Beograda. Pijete, upravo tako izgledate. Ne Anja, Vi.
Anja: Pijem? Daj čovece, ne lupaj…
Oran: Pa tako se ponašate…Kao neki više popunjeni, osioni pivopija.
Anja: Aha, isto kao i Vi onih 30 puta. Jasno?
Oran: Eto. Vidite.
Anja: Pa poznato Vam je ponašanje, a napila bih se, baš.
Oran: Tera inat.
Anja: Sa zadovoljstvom.
Oran: NIje to Anja. Anja bi se nasmejala…
Anja: :)
Oran: I našalila…i bila bi divna…i mila…i fina…i ja bih onda bio još bolji nego sto jesam…
Anja: Hej, ali i ona je čovek. Treba i ona da popije malo, da se zablentavi.
Oran: Jeste, ali Anja čovek. Kad se ona naljutila zbog neke šale? Nikada. Samo se smejala…smejali smo se.
Anja: Nije zbog šale, ona se naljutila zbog nečeg drugog. Smejali smo se i znali da on toga nema ništa. Ni Vama, a ni meni.
Oran: A i kada se naljuti, možda sa malecnim pravom, ona to kaže…
Anja: Samo smo se zavaravali i znali to oboje.
Oran: Pa ja uvidim nenamernu grešku…i odmah se izvinim…i trudim se da je ne ponovim. Gle, gle…E, pa stvarno…
Anja: Anja je pukla skroz na skroz. Prijao bi joj jedan poduži odmor od svega.
Oran: Stvarno, vratite mi Anju, bre.
Anja: :)
Oran: Neću Vas! Hocu Anjuuuuuuuuuuuuu! Anjaaaaaaaaaa. Gledali ste „Kad porastem biću Kengur“?
Anja: Dobriša…
Oran: E..
Anja: E :) Ljubnite ga, slobodno.
Oran: To sam ja, a ne Dobriša. Neću!
Anja: Ma, dajte Dobrišu.
Oran: A i on okreće glavu. Slušajte…Gledali ste „Kad porastem biću Kengur“?
Anja: Jesam. A Vi?
Oran: Da. Sećate se završetka filma?
Anja: Ono sa arlaukanjem. Marijaaaaaaa…Dunjaaaaaaaaa…Vesnaaaaa.
Oran: Anjaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaa.
Anja: :) Imam nešto da ti kažem.
Oran: Neću od tebe ništa da čujem.
Anja: Hoćeš da saslusaš?
Oran: Ne interesuje me. Neću!
Anja: :(
Oran: E, tako! Imam i ja prava malo da budem lav. A ne samo da me glođe lavica…imam i ja zubiće. I rep. I grivu. I noge…četiri bre…i dlaku…
Anja: Samo kada treba da se izboriš za sebe i samo u situaciji koju ja neću nikad videti :)
Oran: I njuškicu…i oko..dva komada…Ma šta da izborim i šta to nećete videti? A, ako ste mislili da dopuštam da me drugi guraju, ne brinite se…Surovo sam kulturan prema nekulturnima…
Anja: Pa kada treba da se borite za neka svoja prava…Na primer za posao, ili tako nešto, onda treba da ste laf…i kada je kraj Vas Draga i onda treba da ste lafčina, eto.
Oran: I znam za sebe vrlo fino da se izborim na vrlo fin način.
Anja: E to, takoC može. Mogu nešto da ti kažem?
Oran: Samo izvolite.
Anja: Ja mislim na Vas u svakakvim trenucima, eto. To je počelo.
Oran: A kakvi su to svakakvi trenuci? Dok gledate TV?
Anja: Baš svakakvi. I dok gledam TV, i dok ne gledam TV, i dok jedem, i dok učim, i dok ne učim, i dok perem zube, i dok perem ruke, i dok se ljubim, i dok se ne ljubim, Vi.
Oran: Dobro, de…
Anja: Nije dobro.
Oran: Jasno mi je.
Anja: To je stalno…i kad, na primer, ne peru mi se zubi, ali ja Vas zamislim i peru mi se. Razumete?
Oran: Pa s obzirom na to da je to kod mene izraženo, možda mogu da poverujem. Možda. Ništa dok ne vidim Anju!
Anja: Ali ne mislim na pranje zuba bukvalno, eto.
Oran: Ahaaaaaaaaa. Aha.
Anja: Ne mislim konkretno na pranje zuba :)
Oran: Da, jasno mi je.
Anja: I to je stalno, baš. Inače ništa. Inače nema pranja zuba. Sve u glavi.
Oran: Pa može biti. Pa ne znam šta da kažem…s jedne strane mi je drago. Ovo, s ove druge, bolje i da ne pominjem.
Anja: Ništa, ništa ne morate, ali, eto. Ne znam šta ću sa tim…
Oran: Pa reći ću i ja Vama nešto, jednu tajnu…ali da je čuvate.
Anja: Recite. Čuvam.
Oran: Sigurno?
Anja: Čujem i zaključam.
Oran: Gde zaključate?
Anja: Kod mene.
Oran: Gde kod Vas? Sve mora da znam.
Anja: Ovde, ovde…
Oran: Gde tu?
Anja: U meni ostane, kod mene. Ne brinite se. Kod mene je sigurno.
Oran: Dobro. Nadam se. Ono kada sam se loše osećao…tokom čitavog dana…a sinoć…Sve me je bolelo, to sam pominjao. Sav sam utrnuo bio. Čitavo telo skoro da je bilo u nekom blagom grču…Ma neverovatno…Sve me je na neki način bolelo…E, i tom prilikom, i sam sam se začudio…prosto da ne poveruješ…primetio sam da imam, izvinite, rekciju, onu :) Neverovatno.
Anja: :)
Oran: I tu sam imao bol. Strašno.
Anja: E, sve to je iz glave i iz toga kako se osećate…
Oran: Pa to je sigurno…baš…Užasno loše sam se osećao…ali i to da mi se nadoveže…Strašno. Verujete li da me je boleo i…Eto, to ste mi Vi uradili, ne Anja. A onda mi je prošlo kroz glavu…jao, kada bi me Anja sada izmasirala…kakao bi sve ovo prošlo, kao rukom odneto. I onda, naravno, jos više me je bolelo…sve.
Anja: Da, ali Vi ste rekli da imate svog terapeuta i da njoj ne date ništa, a samo da znate da su je svi hvalili kako lepo masira.
Oran: E, pa sada…nije se Anja jedina nadurila.
Anja: Samo da znate.
Oran: Ijao. Pade Dobriša sa stolice…Dobriša, hej…Čoveče…C, c, c.
Anja: Hej…
Oran: Čitao ovo, pa se zaneo.
Anja: Dobri, vraćaj se.
Oran: Otišao je…da se umije malo. Kaže da mora da se ohladi. Ne znam šta mu je.
Anja: Ona odlično masira. Ona, pa sad Vi vidite.
Oran: Kukuuuuuuuuu.
Anja: A posle…što je masirala ljude koji imaju glavobolje…i prođe ih. Kažu kao rukom odneto.
Oran: Ijaoo.
Anja: Kažu: „Zlatne ti ruke“.
Oran: Gde je bila ovih dana…
Anja: A Anja sve to radi jer voli.
Oran: Baš mi je trebala.
Anja: Pa rekli ste da imate svog terapeuta i da Vam nije potrebna, rekli ste.
Oran: Pa jesam, šmrc. Tako je bilo.
Anja: A ponudila se lepo, poslovno, ali…Kad imate Vašeg, neće da se nameće i trpa gde joj nije mesto, a zvali su je i u jednom sportskom klubu da radi. Ali raspitala se i rekli joj da nije pametno za devojke. I odustala.
Oran: Gle.
Anja: Dobri, tu si?
Oran: Da, da…Upravo se vratio.
Anja: Nešto ste se ućutali….dakle? Gde je bio?
Oran: Pa sa umivanja.
Anja: Aha. Ok.
Oran: Pa ništa, razmišljam…
Anja: Spava li mu se?
Oran: Kako da odem miran večeras, a da ne kontaktiram sa Vama dok se ne vidimo.
Anja: Nikako, baš.
Oran: Ne, i on jako razmišlja…
Anja: Ja ne bih tako, eto.
Oran: Mora tako…jer ako ne bude tako, Vi ćete Anji da predložite da se ne vide ni tada…ili već neko vrdanje…Sa Vama se samo tako mora.
Anja: Da, Vama će savetnik da priča o deci i o nekim datumuma…
Oran: Pa zar nije lepo rekao?
Anja: Pa ćete opet sve poslušati, kao i inače. Pa neću sa njom, sa Vama sam.
Oran: Jao, ali tu ima puno istine. Dalje, pričao sam već…veoma loša iskustva…
Anja: Onda dajte nju pa sa njom da ćaskam. Imate li Vi neko Vaše mišljenje?
Oran: Ali, verujte, pa ovo je prvi put da ja insistiram da nekoga vidim, hej.
Anja: Pa i ja za 24h !! :)
Oran: Ma imam, naravno da imam…ali ako čujem nešto pametno….ja to usvojim. Gle, gle. U stvari, ne da insistiram, već da kažem.
Anja: Insistirate, ili ucenjujete. Prekid svega, ili viđenje.
Oran: I baš taj našao da vrsi opstrukciju. Nije bre…Pa kako me ne shvatate? Pa ne mogu više…Ne mogu, jednostavno ne mogu. Ne znam ko ste…ne mogu više da pišem slovima…a i osećam svašta…Ne znam više kome idu te emocije…U potpunom sam haosu.
Anja: I to sve niste ni znali dok Vas ona nije posavetovala i otvorila vam oči i onda ste shvatili da ne možete…bre….
Oran: Ma manite se nje, šta njoj fali?
Anja: Ništa baš. Baš ništa.
Oran: Čak Vas je i pozdravila.
Anja: Divna je. Hvala joj. grr :)
Oran: Ako je nekada budete upoznali shvatićete koliko je to dobra osoba.
Anja: Ma, preskočila bih taj deo.
Oran: Dobro.
Anja: Imam puno matorki već oko sebe, ne treba još neka…
Oran: Nego, kako mi da se rastanemo fino….a da ne bude loše….
Anja: Hajte, tata već bio da me obiđe.
Oran: Opet ona…
Anja: :)
Oran: Čudo ne rekosta…nemoj, daj još malo…Anja bi to rekla.
Anja: hihihhiihi
Oran: E, e…
Anja: Pa bih ja, ali plniram da ustanem oko osam.
Oran: Gde li se dede ona Anja?
Anja: A vrućina mi teško pada u poslednje vreme.
Oran: Aha.
Anja: Ja ću sedeti i pisati Vam svaku noć.
Oran: Pa rekao bi Vam Dobriša nešto sada…ali…
Anja: Baš kao da ste tu.
Oran: Nemojte, molim Vas…ja ću se zaista truditi da ne dolazim ovamo.
Anja: Ne date mi ga ni da ga na kratko čujem…
Oran: Ja jednostavno moram prisiliti sebe na ovo, da bi videli moju ozbiljnost…jer sam u svemu do sada bio jako neozbiljan…
Anja: Pa da, ali mi se onda više nećemo ni videti ni, čutii…što bih onda želela na sastanak?
Oran: I Vi možete pomisliti da jednostvno možete sa mnom kako hoćete…
Anja: Ma prisiljavajte Dobrišu, ako Vam nije žao.
Oran: Što se i pokazuje…
Anja: Žao.
Oran: Da ste stekli taj utisak. Ali, to nikako nije tako. Vrlo sam dobar, ali ne dozvoljavam baš sve i svašta. Granice uvek mora da se znaju.
Anja: Vrlo dobar 4. Samo strogo.
Oran: Pa sad…
Anja: Tako je, samo strogoča.
Oran: Pa Vi me prisiljavate na to. Ponašate se sa mnom kako da sam neka krpa…
Anja: Hajde, laku noć, hajde.
Oran: A nisam. Gle…opet ona počinje…Šta Vam to sada znači?
Anja: Šta ima Dobriša na sebi?
Oran: Šta laku noć? Nema ništa!
Anja: Pa pet sati je :) Ništa? Nema ništa? :) Baš ništa?
Oran: Ma nemojte…i prošlli put je bilo tako…Ma neke drljave bokserice…uspomena iz vosjke…
Anja: Opet one?
Oran: Maslinastozelena.
Anja: Znam ih. Znam i majicu.
Oran: Ma ne, ovde su druge drljave, mislim.
Anja: Ona drljava?
Oran: A majicu nemam. Vrućina je baš.
Anja: Nemate ništa gore? Auuuuu.
Oran: Dobro, de…
Anja: Uuuuu.
Oran: Dosta!
Anja: Uhhhh. Auh.
Oran: I ne provocirajte me! Nema priče nikakve u vezi toga!
Anja: Pa samo ja reagujem, Vi ostanite dosledni i hladni.
Oran: Mene uopšte ne interesuje šta Vi imate na sebi, eto!
Anja: Nema priče, samo me je to zanimalo.
Oran: Ne bih, ali moram! Vi me prisiljavate!
Anja: Kao čelik.
Oran: Poigravate se!
Anja: Hladno.
Oran: Pa nažalost, moram da dokazujem kad niste želeli da slušate.
Anja: I to sve jer sam se baš vezala za Vas i jer ste mi postali moj…
Oran: A to mi pada neverovatno teško, ali dobro…
Anja: Što se mora nije teško.
Oran: Evo je opet…
Anja: Nema Dobriše mog…
Oran: Samo se Vi podsmevajte…
Anja: Ne daš mi ga.
Oran: Ne dam!
Anja: Daj.
Oran: Ne date ni Vi Anju!
Anja: Ti zliću.
Oran: E, gde je sada Anja…Da je Anja ovde, mi bi se videli…
Anja: Tu je, ali hoće sa Dobrim, ne sa Vama hladnim kao led.
Oran: Pa bi pričali…
Anja: Anji treba Dobri…Baš.
Oran: I ne bi morao ovde da izigravam čelik, bilo bi dovoljno samo da kažem i Anja bi mi poverovala.
Anja: Anja Vama veruje.
Oran: Jeste, ali zar Vi ne vidite da meni Vi ne verujete?
Anja: Ali ja Vam verujem.
Oran: Ona bi sve učinila da se što pre vidimo….i da ne trpi niko od nas…ni malo. Ona bi me shvatila.
Anja: Ona shvata, ali Vi ne shvatate nju.
Oran: A ne ovako…Vi mislite da ću se ja javiti sutra…potpuno sam ubeđen u to. Ili prekosutra…Jer sam već par puta pogazio što sam rekao…
Anja: Pa neobično mi je ako Vas ne vidim. Neobično.
Oran: Na moju sramotu.
Anja: Ovako je sve pusto.
Oran: Ma nemojte.
Anja: Nemam zbog koga da dolazim, nemam. Sve pusto, prazno.
Oran: Dobro.
Anja: I pre, ranije.
Oran: Primio k zanju.
Anja: Koliko puta ranije trčim kuci da bih sve završila i sela da Vas vidim. A sada…baš bezveze.
Oran: Dobro, kako ću ja bez Vas do tada?
Anja: Ne znam, Vi tako želite.
Oran: Viiiiiiiiiiiiiii želite!
Anja: Želite da izigravate čelik.
Oran: Ne, ne…Vi želite da izigravate čelik, a ne ja.
Anja: A iznutra ste nešto milo i drago, ali, neka Vam bude.
Oran: C, c, c. Pa kako ja da izigravam čelik, a Vi odbijate viđenje? I zakazujete što dalje možete?
Anja: Nisam odbila, u tome je stvar. Ja nisam odbila.
Oran: Pa ko se tu igra? Kome je svejedno? Ali kao ja kažem da mi je bitno, važno…
Anja: Samo kažem: dajte mi malo da se saberem i pripremim za to.
Oran: Ako obrazložim…ako kažem da me boli…ako kažem da ne mogu više tako…ako kažem da mi znači…i svašta još…I Vi odbijete…Koju to poruku šaljete meni?
Anja: Verovatno postoji baš neki veliki razlog ako sam odbila…
Oran: Pa koji, aman? Koji, koji, koji???
Anja: Čujte, pa niste me zvali. Mesec dana čekam Vaš pusti poziv, glas, bilo šta…i ništa, kulirate!!!!!!
Oran: Evo, sada menja temu.
Anja: Sve je to zajedno, sve.
Oran: Pa Vi mislite da sam ja skroz blesav?
Anja: Vi mene odbili, ja Vas. Ali kad ja Vas, onda je haos.
Oran: Pa zašto se sa mnom inatite? Pa, zašto sa mnom? Pa, zar sa mnom to treba?
Anja: Joj, izvinite…ali…izvinite. Takva sam…i nervira me to.
Oran: Nikog drugog niste našli, mene je li?
Anja: Ali…nervira me to što radim.
Oran: Pa nema ali, da samo znate kako to izglda sa ove moje strane…Strašno.
Anja: I vraća mi se stalno. Izvinitee. Ne znam…Izvinjavam vam se. Joj.
Oran: Pa čudo je što se nije vratilo do sada…malo je nedostajalo danas da odem…ali, naravno, sve Vi to znate…
Anja: Kada danas?
Oran: Znali ste da neću moći.
Anja: Kad sam preterivala?
Oran: Ma ne, niste ni bili tu. Sve mi se vratilo…u glavu…i zašto to da mi radi…i šta sam joj skrivio…i zašto se poigrava sa mnom…i zašto, zašto…i kako, kako….I zašto više nema Anje…
Anja: Izvinite, ja to ne želim, ne svesno bar…i ne Vama. Znam da niste zasluzili to, izvinite…
Oran: Izvinite i vidimo se…to je Vaše izvinjenje. Eto, vidite.
Anja: Hajde, nećemo o tome više.
Oran: A da samo znate kako to ovamo izgleda…Strašno. Pa ja ne mogu da to ne kažem…Veoma me boli to. To je čist inat ili igrarija i ništa drugo. I sada, zbog toga ja moram da trpim do tog ponedeljka. A zašto to? Zbog čega?
Anja: Orane, da si moj i da si ovde, skinula bih ti tu majicu koju nemaš i poslala bih te na spavanje…oboje.
Oran: Da li je meni cilj da nađem nekog ko će da me muči ovde? Da me zamajava? Da se poigrava?
Anja: Pa, ako mislite da sam loša i da loše utičem na Vas, znate šta Vam je činiti.
Oran: Pa šta mi je činiti, recite mi.
Anja: Imate mnogo drugih cica…
Oran: Dobro, tu ste u pravu…Šta da radim ja?
Anja: Ne znam ja, ja se ne bunim stalno.
Oran: Recimo da ja mislim da mi Vi svesno loše činite…
Anja: Izabrala sam Vas i sa Vama se nosim kako znam.
Oran: I da se poigravate, ili inatite sa mnom…
Anja: Inatim se, ali kad opomenete, zakočim.
Oran: Pa sta ima da se nosite…Ja Vam ne pravim nikakve neprijatnosti. Pa kad ste zakočili?
Anja: Ogledalo…Hajde ne napadajte više, dosta je bilo.
Oran: Pa meni je to bio prioritet, a Vi niste ni pristom mrdnuli. Moj prioritet Vi niste ispoštovali nimalo. Pa pričam samo kako jeste…A onda zamislim obratnu situaciju…i kažem sebi, pa ja bih istog časa pristao, ako joj je tako kao što kaže…I onda, dođite sami do zaključka. Šta ja sada osećam.
Anja: Orane, Vi ste u vezi.
Oran: Sve je pomešano…i razočarenje…i tuga.. Imam devojku, dobro. Uostlom, imate i Vi dečka. Da li to ima veze sa tim što sam u vezi? I bol…i sve…sve negativno što pstoji u ovom svemiru se pomešalo. Samo što me Vi niste čuli. Uopšte i nimalo. A kao nešto priča da joj stalo…u bilo kom smislu.
Anja: Oko, moram ići.
Oran: Da, naravno. Kao i uvek.
Anja: Mislim da moji opet ustaju.
Oran: Dobro.
Anja: Pola šest je!!! Ceo dan mi prebacuju posle.
Oran: Ma niste Vi krivi, ja sam. Ja sam kriv i niko drugi mi nije kriv.
Anja: Niste Vi, nije niko. Niko nije.
Oran: A imaćete sada dana, pa se naodmarajte. Ja, i samo ja.
Anja: Laka noć, Dobriša.
Oran: Nikako ne mogu kriviti drugu stranu…mogu biti razočaran, da…tužan, da…može da me boli, da…ali da se ljutim, ne bih smeo. Ali ja se ipak ljutim. Eto.
Anja: 06* *** *** ** Sakrijte broj ako se plašite, samo kad možete pozovite. Laka noć.
Oran: Necu da zovem!!!!! Eto, i šta dobijem pozivom…ništa. Jedno veliko ništa. I zato neću ni da zovem, eto. A, samo da znate, baš sam ljut, i besan, i tužan, i razočaran, i kako god…sve najgore sam sada. Eto. Lepo ste rekli, u vezi sam…Lepo, čovek u vezi, treba lepo da gledam svoja posla i da se ne uzrujavam i gubim zdravlje ovde…Da dozvoljavam da se poigrava neko sa mnom…da me pravi blesavim…i šašavim. Eto. Ili da budem sparing partner za neko inaćenje. Svi, bre, gladaju sebe samo…Meni odgovara ovaj datum…meni odgovara onaj…meni taj…A da li meni nešto odgovara? Pita li mene neko nešto? Govorim ne samo o Vama, već o svima…Svi gledaju kako drugima nešto odgovara! Meni treba osoba koja će da gleda kad meni nešto odgovara! Da meni ugodi! Da mene neko nešto pita! Takvih poput raznih tragačica svega i svačega i uslovljačica ima koliko hoćes, svuda! Kad njoj odovara! Kad njemu odgovara! Pa gde sam tu ja? Upita li neko mene kad meni nešto odgovara? Kako je meni? Kako se ja osećam? Da li meni nešto treba? Ne, ne…Samo da svi ostali budu namireni, a ja…Ma koga je to još briga. Pusti Orana, on je dobar…Istrpeće sve on, ljudina je to. E, pa ne želim da trpim više. Hoću da mi neko ugađa. Da mi ugađa zato što me voli. Ne podrazumevajući, već iz prave i istinske ljubavi! E, znam šta sada ide…Ih, bre, Orane…pa ti trazis čudo…ideal…pa to ne postoji…pa ko će još da se žrtvuje zarad ljubavi….ti, bre, živis u nekom pogrešnom vremenu…na pogrešnom mestu…to što ti misliš, prošlo je odavno…E, zato ću ja da izmislim vrememplov, i odoh odavde! Povešću samo svoje sinove, i odoh! Ima da budu tatini vitezovi i da se bore za dobro, pravdu i ruke princeza, da. Eto, baš! U inat svima ima da im pokažem, da se vratimo sa nekoliko princeza i da svima zatvorimo usta! I posle se vraćamo vremeplovom nazad, a oni neka ostanu u svojoj žabokrečini! Samo da im pokažemo da nije sve gotovo! Da je Oran bio u pravu! Da nije baš sve tako nemoguće! Eto! A do sada je uglavnom bilo onako kako je Oran govorio…on veoma retko greši! Eto. Ali, šta ako nema tog vremeplova…Šta ako ga niko ne izmisli uskoro? E, tada moj Orane…budi punoglavac u toj žabokrečini…krekeći…kvači…kvocaj…i čekaj neko čudo da se desi, da se izdignes iz toga…a ako ne…nastavi da mučeš…blejiš…rzeš…a možeš i da pućpuričeš…zujiš…kukuričeš…Isto ti se hvata! A ovi što te povređuju…pa neka im…navikli valjda, odbrambeni mehanizam…misle, i ti si kao ostali….ili pak, vole da se igraju, šta ćes…pusti ih…nemoj se ljutiti…E, pa dokle tako! E, pa ja se ljutim! E, pa meni je žao! E, pa mene boli! E, pa mene niko ne voli! Eto! A kad malo bolje razmislim, nemoguće svi oni da nisu u pravu, a ti jesi…Dakle, ako te ne vole, onda nisi ni zaslužio da te vole, prosto. Eto! Eto ti, pa trpi! Eto ti, pa pati! Eto ti pa se ljuti! Eto ti pa neka ti to telo nagriza! Neka te što više izmuči! Crkni ako treba! Samo da drugi isteraju svoje, samo da drugi budu u pravu, samo da drugima bude dobro, samo da se drugi malo poigraju, samo da se drugi inate, samo da drugi ostvaruju svoj sadizam….Trpi! Ćuti i trpi! E, pa dobro. Ako je tako, u redu. Ćutacu i trpeću, baš. Ćutaću i trepeću. Trpeću i ćutaću. Ćutaću i trpeću. Trpeću i ćutaću. Itd. Da se ne ponavljam, znaš da mrzim to.
– nastaviće se –
Šezdeseto poglavlje elektronske i do sada neobjavljivane knjige Zorana Todorovića „Oran i Anja“
Ako neko pomisli da je vredno štampanog izdanja, može se slobodno obratiti autoru romana, tj. meni. Uživajte u nastavcima (ako možete i ako ste uopšte i ovo poglavlje pročitali :)
