U jednom svom davnom intervjuu za Radio TV reviju, rekao sam da nisam zločest karikaturist.
Bio je to odgovor novinarki koja mi je rekla da misli da sam dobroćudan i da se zbog toga ne bih mogao baviti političkom karikaturom, jer do tada sam crtao samo portret karikature. Vjerujete, do tada uopće nisam ni sanjao da bih crtao političke karikature. Ali kad se situacija promijenila u meni se napravio nekakav klik. Ispada da nitko od nas ne zna što se sve u njemu krije.
Pod tim „nisam zločest karikaturist“ mislilo se da su politički karikaturisti zločesti momci.
A nisu i ne moraju biti, barem ja tako mislim.
Ima nas svakakvih kao i u životu.
U našim karikaturama sigurno je prisutan i dio našeg karaktera, naš pogled na svijet, odgoj.
A važan je i kut gledanja.
Odgojen sam tako da ljude ne dijelim po rasnoj, vjerskoj ili nacionalnoj pripadnosti, nego po karakteru, ali i da pokušam shvatiti ono što čine, čak i kad ne čine dobro.
Naučio sam sagledavati situacije analitički, bez strasti i emocija.
Često su te emocije i strasti problem za karikaturiste.
Umjesto da trezveno i hladno promatraju situaciju, neki se karikaturisti svrstavaju i bivaju propagatori ili vladajuće politike ili opozicije, a morali bi ostati po strani, baš kao i fotoreporteri u ratu.
Ja se držim one: „Ni po babu, ni po stričevima“…
Dakle nisam zločest karikaturist.
Kad crtam portret karikature, svakom svom liku prilazim sa simpatijom, jer volim posao koji radim, a za mene je lik, ma tko on bio, objekt koji se pretvara u subjekt. Nikoga ne želim vrijeđati, nikome se ismijavati više nego je to potrebno.
Nastojim svakom svom liku dati dozu ljudskosti, jer znam da nitko nije samo crn ili bijel.
Karikatura znači pretjerivanje i ja pretjerujem do granice koje sam sam odredio i koje mi se čine dovoljno udaljene od realistične slike.
Mislim da sam tu postigao balans između realnosti i fantazije.
Zato moji likovi ispadaju simpatični i smiješni, čak ako u naravi i nisu.
I kod političke karikature nisam toliko zločest, koliko je politika, često, zločesta.
Držim se stvarne podloge, a onda pokušavam prikazati apsurd i komičnu stranu koja prati određene političke događaje.
Naravno nije lako ostati potpuno po strani jer u politici nitko nije po strani.
Zato ju ja nastojim promatrati s distance, kao netko tko je daleko od svega što se dešava.
Tko je iznad toga.
Nastojim ne mrziti negativne likove niti voljeti one koji mi se čine OK.
Nisam zločest karikaturist, ali usprkos tome ima onih koji misle da jesam.
Napadali su me i napadaju.
Nema svetaca među karikaturistima, ima nas samo koji se manje ili više publici sviđamo, kojima ona manje ili više odobrava ono što rade.
To je dokaz da, ma koliko radili prvenstveno za sebe, nismo isključeni od oka javnosti ni od njene kritike.
I kako mi promatramo političare i situacije u kojima se oni nalaze, tako i nas promatra publika.
Svi smo pod prismotrom i kritičnim okom.
