Iz albuma kragujevačkog Doma omladine
igra: Žika Ranković
„Priče o muškom“, Miloš Crnjanski
1. Na sceni kragujevačkog Teatra „Joakim Vujić“ 2. U dvorištu Doma omladine
Život je arena koja nema milosti za autsajdere. Sve teče sve se menja samo su oni večni. Neki od njih imaju sreće da postanu maskote, opšta mesta, niko i ništa i da prožive svoje živote uz tuđe pivo, tuđe cigare, uz tuđe živote. Preuzimaju na sebe lošiji deo, manje parče, nose deo naše loše priče, uklapaju se u film u kome su drugi lepi i bogati, koji su drugi snimili. Oni i jesu tu da bi drugi bili ili izgledali još lepši, još bogatiji i uspešniji. Da razlika bude uočljivija. Oni su tu zbog poređenja. Kako bi ovi drugi znali da su lepi, bogati i uspešni da nije njih, maratonaca na kratke staze, večitih autsajdera?
Prvo su su loši đaci a dobri drugovi. Onda su loš primer za početnike. “zar hoćeš da budeš kao on”!! Onda počinju sa raznoraznim glupostima postajući lokalni heroji za buduće naslednike, zatim junaci crnih hronika, a onda ih vreme lagano gazi, stižu novi koji im mute slavu. Neki preteknu i provlače se kroz generacije kao crna nit, neki se uklapaju i utapaju u prosek, u sivu svakodnevicu, protiv koje su uzalud pokušali da se bore.
Postaju sitni činovnici, mastiljari, laktaši, muvare, rovci, papučari sa večnim mirisom pelena, večernjim novostima u džepu i peskom u glavi. Uz pivo i nedeljni ručak sa svojim taštama slikaju se uz fikuse, petonije i muškatle, za večnost, za prašnjave albume.
Sve lagano bledi i nestaje. Bivši heroji sa asfalta, žestoki momci, švaleri i ostali, zgaženi vremenom i umorni, kada obele brade, kosa se otanji, poput okasnelih pubertetlija vuku svoje polupromašene živote oko trafika i kafića rodnog grada po malo svačiji i po malo ničiji.
Kao slučajni, zalutali primerci, nekog drugog, nekog svog vremena.
