Smeh je najbolji lek, kaže narodna poslovica. Najbolje oružje protiv tiranije je da se tiraninu smejete u lice, kaže jutjuber Mister Metokur. Mnoge se istine u šali izgovore, vele pisci od Čosera pa na ovamo. Ukratko, humor nekako uvek proizilazi iz beznađa, bola, boli, apatije, besa, panike. Jer, naposletku, gotovo jedinstvena karakteristika ljudskih bića u odnosu na doslovce sva druga živa stvorenja na planeti zemlji je upravo svesni smisao za humor. I kao takva, važna nam je i ne smemo je zapostaviti.
Upravo je ta karakteristika rezon zašto publikacije kao „(Ošišani) Jež“ još uvek postoje, i zašto nastavljaju da promovišu kvalitetne autore koji umeju da izmame pokoji kliber na licu. Tu ulazi Milja Šijakinjić sa svojim trenutnim magnum .357 opusom „Sadmics: stripovi o stvarnosti na koju nas niko nije upozorio“.
Knjiga nije nužno kolekcija stripova; o, ima tu kadrova i dijaloga, ali neretko su u pitanju skice od jedne table, tekstovi sa propratnim vizuelnim elementima, čak i poezija uvežena crtežima. No, u naslovu stoji „stripovi“, a nije kao da Šijakinjić ne crta stripove na svojim onlajn platformama nevezano za ovaj kompendijum, te ćemo reći da prolazi test semantike.
Elem, „Sadmics“ se sastoji od šest sekcija: Šuma egzistencijalne krize, Breg klasne nejednakosti, Jezero kreativne blokade, Jama nostalgije, Olupina postkapitalizma i Vrtlog gradske infrastrukture. Razložimo ih kao sendvič unutar stomačne kiseline. Pre svega mora da dođe sekcija koju gotovo svaki milenijalac, i propratno svaki zumer, mora da istakne – anksioznost, depresija, duševni koliko i mentalni problemi, neizvesnost svakodnevnice. Nije tajna da se u zadnjih 25+ godina mnogo češće i otvorenije priča o problemima na psihološkom planu, a pogotovo kada se u to uklopi sociopolitička (ne)prilika naše tzv. „države“. Upravo zato uspevaju, recimo, stripovi Ilije Jakovljevića ili kratke vinjete Zombijane – ili, dakako, „Sadmics“. Govore publici koja se poistovećuje sa boljkama jedan kroz jedan.
Naravno, tu nisu ni narednih pet segmenata izostavljeni, da se razumemo. I da se razumemo, smešno mi je dodeljeno ime Apple Hvar, prvenstveno zato što nikada nisam posedovao niti jedan Eplov proizvod, niti sam ikada kročio na Hvar. No, u ovom delu „Sadmics“ lamentira činjenicu da postoji zaseban stalež društva koji se ponaša slično hipsteraju na Zapadu, sa poznatim ukusom starog dobrog Srbendisanja. Umesto leminga imamo inćune, umesto dubajske čokolade (mada i nju nam trpaju na nos) imamo maslac optočen zlatom, smaragdima, tartufima i antimaterijom. A ko za inat, ta ista klasa se iskristalisala tek u poslednjih deceniju, ako i toliko.
Treći segment nam donosi možda najstripovskiji deo „Sadmics-a“, kao i jedinog lika koji se može nazvati glavnim, ili barem prominentnim – to je Toza Vampir (ne, ne Vlade Divac), i pored pisanja poezije i Uve Bolisanja kritičara iste, hobi mu je da jede puding od vanile. Njegov deo mi je najdraži, ne zato što je strip, nego zato što se vidi duša doslovce od prve do poslednje povučene crtice.
A kad smo na temu duše, tu je i vremeplov četvrtog segmenta. Vremeplov gde sam maltene sve prepoznao. I odmah da naglasim, u moje selo se kaže čunak. No, to po strani – ajvar, klompe, Pentium 3 sa prvim Sims-ima, praško, usisivač od 7 milijardi decibela, doslovce sam kroz sve to prošao na ovaj ili onaj način (dobro, umesto Simsa sam igrao Stronghold, ali poenta ostaje). Nostalgija je takođe onaj deo milenijalštine koji se ustanovio po celom svetu, gde je eskapizam u prethodne epohe postao vrsta samoterapije. Neretko čak i uspešnije od, ono, propisne terapije (koja je sama po sebi postala statusni simbol i neka vrsta elitizma među urbanim milenijalcima: food for thought). Dakako, „Sadmics“ ulazi u onaj deo starog koji je, doduše nenamerno, dotakla i Maja Stojanović svojim hobijima, i.e. skupljanjem onih zlih starinskih goblena.
A kad smo na temu duše, prelazimo na peti segment, gde „Sadmics“ pokazuje univerzalno bezdušno (i.e. moderno mišljenje o kapitalizmu), a opet kroz prizmu samoironije i humora. Autorka sopstveni angažman pokazuje u vidu NPC-jevske korporacije gde kreativna osoba dobija čizmu mahom zato što se drznula da čačka korporativnu kolotečinu na jedan koloritan i kikotoliki način. Kompanijski žargon takođe ne izostaje, i daje notu verodostojnosti ilustracijama, a apostrofira i činjenicu da Šijakinjić dobro zna materiju koju ismeva.
Dolazimo do šestog segmenta, tipičnog beogradskog rekli bi ljudi. Sve, doslovce sve, od urbane vreve do neorganizovanosti gradskog prevoza, od (PWAHAHAHA ZAMISLI!) infrastrukture do novoformiranim humanoidima koji mile po ulicama i zagađuju intelektualni prostor nama smrtnicima, je predstavljeno dozom ironije i alegorije, onako prekalupljeno jedna na drugu, koje fiktivne stavke unutar segmenta pokazuju kao mnogo benignije – i uverljivije! – od naše nevesele stvarnosti.
I tu stajem. Tu stajem jerbo bi valjalo da kupite „Sadmics“ već danas i da vidite šta vas još čeka. Jer namerno sam masu toga izostavio. I namerno vam neću reći šta će vas zapanjiti (ako imate kakav panj u blizini) dok budete listali stranice ove male plave knjige sa mnogo (ponekad plavih) poruka.
