Srednjevekovna Srbija imala je brojne poteškoće u izborima vladara i pored utvrđenih procedura za to. Suvereni su smenjivali jedan drugog, a mlađi naslednici su zbacivali starije i dokopavali se položaja mimo protokola. U borbi za vlast, braća, očevi i stričevi su vodili međusobne ratove. Među Nemanjićima čak polovina vladara je nasilno izgubila presto. Ipak, upravljanje određenom teritorijom i njenim stanovnicima više je smatrano pravom čitave loze nego pojedinca jer su izmene na prestolu, milom ili silom uglavnom bile vezane za članove iste dinastije.
Jedan od najčešćih načina za izbor novog vladara je bila primogenitura. Prema ovom principu najstariji sin nasleđuje oca bez izuzetka. Naravno, ideja je sama po sebi nailazila na prepreke budući da nisu sve porodice imale muške potomke. To je ujedno značilo i gašenje loze, a često i raspad države. Ovakve situacije su neminovno vodile kofliktima, a jedan od najpoznatijih bio je borba za presto između kralja Milutina, njegovog sina i unuka.
Drugi princip je bio seniorat prema kome je naslednik najstariji član porodice, ma ko on bio. Ovo je bilo jedno od mogućih rešenja kada primogenitura nije praktikovana. Kao treća opcija je postojala dodela udeonih kneževina. U srednjem veku udeona kneževina je bila teritorija koja je predavana nekome od članova vladarske porodice na upravljanje.
U dinastiji Nemanjića i pored utvrđenog sistema, do izbora naslednika često nije dolazilo bez nemira. Stefan Nemanja je bio među prvima koji su odstupili od pravila. On je za naslednika izabrao, po njegovom mišljenju najsposobnijeg Stefana, umesto najstarijeg sina Vukana. Ova odluka će rezultirati sukobom među braćom.
Do dodatnih problema je dolazilo ukoliko u porodici nije bilo punoletnih članova, u situacijama kada je trebalo odrediti novog vladara. Na eventualan izbor i rešenje su ovde presudno uticali drugi članovi porodice i čak i strane sile koje su pokušavale na sve načine da podupru svog kandidata.
U srednjevekovnoj Srbiji bilo je i retkih slučajeva prebacivanja vlasti na drugu dinastiju bez sukoba. Najpoznatiji primer je despot Stefan Lazarević koji je u nedostatku potomaka izabrao svog sestrića Đurđa Brankovića.
Jedna od specifičnih titula toga perioda je bila „mladi kralj“. Preuzeto od Ugara, ovo zvanje je trebalo da pojednostavi smenu vladara. Prava i ovlašćenja mladog kralja su uvek bila neuporedivo manja od onih koje je imao regularan kralj, ali je postojanje ove titule olakšalo uvođenje prestolonaslednika u dužnosti i ograničavalo eventualno mešanje drugih pretendenata.
Još jedan od oblika vlasti srednjeg veka je bila pozicija savladara. U Srbiji se pojavila pod uticajem Vizantije, ali sa izrazito domaćim karakteristikama. Jedan od ovakvih oblika vladavine kod nas je bila zajednička vlast cara Uroša i kralja Vukašina. I pored apsurdnih razlika u titulama, ovlašćenja su im bila izjednačena. Ipak, ubrzo dolaze do izražaja mane ovakvog oblika vladavine i od 1366. Uroš i Vukašin više ne istupaju zajedno. Pošto Uroš nije imao potomke, Vukašin se proglasio za prestolonaslednika, a svom sinu Marku dao titulu mladog kralja.
Izvor: Opanak
