Postali smo mnogo otuđeni. Svako se ograničio na svoj prostor, kao da živimo u kavezu. Možda je kavez gruba reč, klasični naziv spavaonica, nekako lepše zvuči. Mislim da nam se to samo čini da je taj naziv prikladniji. Spavaonica je jednako osamljenički prostor, kao i kavez.
Budimo se uglavnom oko 07h, obavljamo ustaljene radnje, odlazimo na posao. Zavisno od radnog mesta, tamo nas čekaju uvek isti ljudi, olovke na stolu, na isti način poređane, spisi takođe. Provedemo oko osam sati svaki dan, po ustaljnom planu i programu. U periodu od tri do pet, napuštamo radna mesta, uplovljavamo u ustaljenu reku ljudi i plovimo, prema našim spavaonicama.
Kada stignemo, i za sobom zaključamo vrata, čujemo opet ustaljenu tišinu, nastavljamo opet istim redosledom da obavljamo poslove po kući. Zvono na vratima nam sve ređe remeti tu tišinu. Oni koji imaju porodicu, koja se još nije rasula, tuda, svuda, oni još imaju sreće, da sa nekim progovore.
Ljudi se iz generacije, u generaciju , navikavaju na samoću i tišinu u njoj. Oni koji su stariji, oni nikako ne mogu da se naviknu. To sam shvatila, onog dana, kada je na moja vrata zazvonio neko u vreme, kada nikoga ne očekujem, a zovem ga nevreme.
Samo što sam dakle ušla u kuću, željna tog svog mira, i krenula da se oporavljam, od ludnice, kroz koju svaki dan prođem, na putu od posla do kuće, zvono me je prekinulo.
Na prstima, smišljeno, da me niko ne čuje, pa da osatvim time sebi prostor da ne otvorim vrata, došunjam se do istih. Pogledam kroz špijunku, vidim samo jedno veliko oko. Neko je s druge strane očigledno uradio isto što i ja, prislonio je oko na špijunku. Nerado zaključim, da nema drugog izlaza, moram da se oglasim i pitam „ko je“.
Postavim pitanje, ali nema odgovora, pa ponovo upitam isto. Posle drugog pokušaja, uspostavljanja kontakta, začujem drhtavi, očigledno starački glas.
“ Komšija.“
“ Koji komšija?“
“ Iz stana poviše.“
Shvatim da bi bilo dobro, da otvorim vrata, jer ko zna šta mu treba, ne znam ko je, jer tek odnedavno sam doselila u zgradu. Ne mogu ostati ravnodušna i razgovarati s čovekom tako kroz vrata. Opet, ne mogu ni da se ne upitam, zašto baš na moja vrata zvoni, zar nema na svom spratu, nekog bližeg. Postavljajući sebi sva ta pitanja, nasvesno okrećem ključ, otvaram šesnaest brava koje mi daju sigurnost, konačno se gledam sa komšijom. Gledam mu u teme, jer je toliko mali i pogrbljen da ne mogu da ga pogledam u oči. Kao da je shvatio moje misli, podiže on glavu prema gore, i pogledi nam se susreću. Moji su roditelji odavno već, na onom drugom svetu, pa mi se njegov pogled učinio, kao pogled oca, koji mi još uvek nedostaje.
„Dobar dan komšija, treba li Vam nešto?“
Čovek ćuti, ruke mu podrhtavaju, dok se oslanja na štap, a oči mu pune suza.
“ Uđite molim Vas, nemojte da stojite tu, i zašto ste tako samo u košulji, prehladićete se.“
“ Nije mi to odavno niko rekao, pa eto kad već navaljuješ dete, da uđem. “
Prolazi pored mne, kao da ulazi u vlastiti stan. Krećem i ja za njim. Očigledno da živi u stanu, sa istim rasporedom, kad se bez problema kreće, ne čekajući, da mu pokažem put. Seda u prvu fotelju, na koju nailazi. Zagleda, ali ne znatiželjno, kao da razmišlja, šta da mi kaže. Prekidam tišinu, počinje da mi smeta, a do malopre sam čeznula za njom.
“ Da li Vam nešto treba, nema li nikoga od Vaših kod kuće?“
“ Nema, svi su daleko, preko velike vode, živim sam, a ti, ti si nova?“
“ Da, želeli ste znači, da me upoznate, lepo, odoh da pristavim čaj.“
“ Nikako, čaj pijem samo kad sam bolestan, imaš li rakiju?“
“ Imam, dobra je, popićemo zajedno!“
“ Zajedno, nego šta, kuća bez rakije, nije kuća, baš dobro da to znaš.“
Nosim čašice i flašu rakije, koju sam baš neki dan kupila, jer sam shvatila da je dobro imati je za ne daj Bože. Uvek je dobro došla dobra prepečenica, i za radost, i za tugu, i u bolesti, a i u zdravlju. Nesvesno podigoh čašu, da nazdravim gostu. Isto je učinio, a onda kao iz topa sledi pitanje:
“ Imaš li možda hiljadarku, nestalo mi, a penzija je daleko, ako imaš da mi daš pa da idem, da ne smetam?“
Prilično zbunjena, palim cigaretu, a on nastavlja:
“ Znaš, meni smeta duvan, pa daj ti blago meni te pare, pa ja da idem!“
Ostavljam cigaretu, kao omađijana. Ustajem uzimam novčanik i vadim hiljadarku, baš toliko sam i imala. Nije važno mislim se, njemu treba, sam je, možda je gladan, možda mu treba za lekove. Ništa ne pitam, on isto ćuti, uzima hiljadarku, ustaje i kreće prema izlazu.
“ Eto sad smo se upoznali, kad bude penzija, doći ću da opet popijemo rakiju i da vratim.“
Odmahujem glavom i rukom, u znak, da ne mora da mi vraća, on izlazi i nestaje. Sve je kao neki san. Taman kada sam htela da se vratim u stan, otvaraju se vrata stana preko puta. Komšinica promoli glavu, i gledajući prema gore. Postavi pitanje:
“ Niste mu valjda dali hiljadarku? Sad će dolaziti redovno.“
Pogledala sam je i nisam joj ništa odgovorila. Pomislila sam, kako se to nje ne tiče. Imala je potrebu još nešto da kaže, ali ja sam ušla u svoj stan zaključala i opet čula tišinu, koja je sada bila neprijatna. Čovek je hteo da se podružimo, u ovoj ogromnoj spavaonici, svako misli samo na sebe. Jedino tako imaju potrebu da se umešaju, kad treba nekoga da upozore.
Deka je došao i sledeći mesec, vratio je hiljadarku, popili smo rakiju. Za nekoliko dana, došao je po novu hiljadarku, pa opet popismo rakiju. Dolazio je tako cele godine. Onda jednoga dana nije došao. Pred ulazom naše zgrade zaustavila su se kola hitne pomoći. Pogledala sam kroz prozor. Odneli su mog prijatelja. Više se nije vratio. Dugo nisam mogla da se naviknem da ga nema. Njegova deca se pod raznim izgovorima, ni na sahrani nisu pojavila. Ćerka je ipak došla na godišnjicu. Posle pomena u crkvi, prišla mi je i pružila neku kovertu. Rekla je da žuri i otišla. Više je nikad nisam videla.
Kada sam ostala sama, otvorih kovertu. Prethodno sam sipala čašicu, da popijem “ za dušu“. U koverti je bilo dvanaest hilajadrki, uredno složenih “ glava na glavu „, i mala cedulja, ispisana drhtavom rukom:
“ Hiljadarke su bile samo izgovor, da se dužimo. Tako sam saznavao, ko je dobar čovek, a ko nije. Obično mi više nisu otvarali vrata, kada bih im prvi put zatražio hiljadarku. Ti si bila drugačija. Pustila si me u svoj svet. Znam da piješ rakiju, dok ovo čitaš, živa ti meni bila! Ostani uvek čiste duše i srca!“ Seti se nekad i mene kad piješ rakiju, voli te tvoj komšija Dragoljub!“
Prvi put sam saznala kako se zove. Nismo imali potrebu da se prestavimo jedno drugom. Imali smo potrebu da se družimo. Suze su mi same tekle. Hiljedarke sam odnela u crkvu i uplatila da se deki Dragoljubu održi misa za dušu. Toliko sam mu ostala dužna.
