U okeanu pustoši vidim samo tebe
u svakoj kapi, u svakom milimetru
te okružavajuće praznine.
Želim te, a ne znam ko si.
Želim te, a ne znam gde si.
Želim te, a želju moram da progutam
i da postanem još deblji,
stariji.
I onda pijem pivo,
i pustim neku suzu,
i posle toga kažem sebi:
– Ti moraš priznati da si srećan čovek.
Činjenice su surovo realne.
I priznajem.
Ja jesam srećan čovek!
Govorim sebi
dok se negde oko mene
iz nekontrolisanih dimenzija uma
praznina podsmešljivo kezi.
