fbpx

Dejan RISTIĆ – Otisak vremena, intervju

Dejan RISTIĆ (Beograd, 1972.) je istaknuti istoričar, arhivista, prevodilac i scenarista, jedan od vodećih stručnjaka u oblasti integralne zaštite kulturnog nasleđa. Bavi se diplomatskom istorijom (srpsko-britanski i srpsko-francuski odnosi krajem 19. i početkom 20. veka; jugoslovensko-alžirski odnosi od 1954. godine), holokaustom, odnosom države i tradicionalnih verskih zajednica u 20. veku, kulturnom istorijom i kulturom sećanja. Bio je upravnik Narodne biblioteke Srbije (2012–2013) i državni sekretar za kulturu (2013–2015). Tokom rada u Narodnoj biblioteci Srbije (NBS) posebnu pažnju posvetio je zaštiti i obogaćivanju nacionalnog fonda, stručnom radu, izdavačkoj delatnosti i unapređenju međunarodne bibliotečke saradnje. Uspostavio je model nacionalne biblioteke kao multifunkcionalne ustanove kulture. Narodna biblioteka Srbije u tom razdoblju dobila je čitav niz visokih odličja poput Sretenjskog ordena drugog stepena, Izvanrednog Zlatnog beočuga, Nagrade grada Beograda za najbolju knjigu u oblasti humanističkih nauka u 2012. godini, te priznanja na međunarodnim sajmovima knjiga u Beogradu i Podgorici i dr. Uspostavio je Nacionalni dan knjige. Utemeljio Nacionalnu nagradu u oblasti bibliotekarstva Janko Šafarik. Osnovao je Fondaciju Narodne biblioteke Srbije, dobitnik je Spomenmedalje Ministarstva odbrane. Za Medija centar Odbranu (Dušan Glišić, autor pitanja) je dao intervju o kulturi, kulturnom nasleđu i istoriji, koji u celosti prenosimo.

Potrebno je iznova i iznova ponavljati kako je za razliku od svih limitiranih prirodnih bogatstava, kulturno nasleđe jedini nepresušni, ali i neobnovljivi resurs. Podsetimo se samo toga kako je upravo kultura ona oblast koja nastupa prva, a koja se u turbulentnim vremenima poslednja povlači.

Položaj kulture u našoj državi i društvu danas   

Govoriti o položaju kulture u društvu koje tu oblast dominantno i kontinuirano doživljava kao opterećenje, a ne kao neiscrpni i neobnovljivi resurs ponekad se čini uzaludnom rabotom. Naime, relativno često stručnjaci u sferi zaštite kulturnog nasleđa ili stvaraoci u različitim umetničkim disciplinama sa pravom ukazuju široj javnosti i pripadnicima političkih elita da je naš zajednički odnos prema kulturi takav da se o njoj može razgovarati kao o oblasti čiji je opstanak suštinski ugrožen.


Razlozi za to ne leže isključivo u našem vremenu, već, rekao bih, u kontinuitetu nečinjenja ili, pak, pogrešnog činjenja koje je doprinelo pojavi brojnih sistemskih teškoća i problema u kulturi. Najpre, podsetio bih da Srbija spada u red onih evropskih država koje nemaju strateški dokument u oblasti razvoja kulture, niti su ga do sada ikada i imale. Uprkos nekolikim pokušajima dočekali smo 2017. godinu sa Nacrtom strategije razvoja kulture u Republici Srbiji koji sadrži brojne manjkavosti i nedorečenosti. Taj dokument koji treba da bude predmet javne rasprave sačinjen je na netransparentan način, i bez javnog i aktivnog učestvovanja ustanova kulture, reprezentativnih udruženja, istaknutih stručnjaka i stvaralaca. Stoga je i razumljivo zašto su prve reakcije na sadržaj tog dokumenta mahom veoma kritične i negativne. Strahujem da se, sa tako izrađenim nacrtom izuzetno važnog strateškog dokumenta, nećemo pomeriti sa mrtve tačke.

Držim da se suština problema, koji se ogleda u našem nipodaštavajućem odnosu prema kulturi, nalazi u nedovoljnom poznavanju svog bogatstva kulturnog nasleđa i savremenog stvaralaštva, izostanku strateškog razvojnog dokumenta, nedovoljnom iskorišćenom kapacitetu naših ustanova i udruženja, manjkavoj saradnji i umreženosti u okviru institucionalnog i vaninstitucionalnog segmenta u kulturi i umetnosti… Ovome dodajte i negativnu kadrovsku selekciju prilikom izbora direktora ustanova kulture i tmurna slika stanja u toj oblasti dobrano je zaokružena. Ipak, uvek treba podsećati na to da se kroz istoriju ljudskog roda kultura pokazala neuništivom, uprkos svih naših napora da joj (a samim tim i nama samima) nanesemo štetu. Na nesreću, naše vreme donelo nam je neke od najdrastičnijih primera uništavanja ili suštinskog narušavanja kulturnog nasleđa u mirnodopskom periodu. Ovde pre svega mislim na nedavno potapanje dela prve srpske državne prestonice u Rasu, kao i manastira Gračanice Valjevske, ali i asfaltiranje najveće poznoantičke bazilike…

Naši kapaciteti kao države ogledaju se i na primeru suštinskog urušavanja najznačajnije manifestacije u oblasti savremenog stvaralaštva kod nas i u regionu (,,Oktobarski salonˮ), beskonačno i neoprostivo duge obnove zdanja prestoničkog Narodnog muzeja i Muzeja savremene umetnosti u Beogradu, žalosnom stanju u kome se decenijama nalazi lokalitet Narodne biblioteke Srbije na Kosančićevom vencu ili remek-delo Nikole Dobrovića (objekat Ministarstva odbrane i Generalštaba na uglu beogradskih ulica Miloša Velikog i Nemanjine), sistematskom gašenju bioskopa ili neverovatnoj prodaji Avala-filma i čitavog njenog filmskog fundusa koji korespondira sa zlatnim dobom jugoslovenske i srpske kinematografije. To su propusti čije su razarajuće posledice trajne, a toga ćemo tek biti svesni u vremenu koje je pred nama. Stiče se utisak da savremena Srbija nema kapaciteta kako bi stručno i odgovorno pristupila obnovi postojećih ili podizanju novih, planski projektovanih i građenih zdanja za potrebe svojih najvažnijih nacionalnih i identitetskih ustanova kulture. Lično iskustvo učvršćuje me u uverenju da se isključivo radi o otisku koji, istina, predugo traje, ali koji nije pokazatelj trajnog stanja u našem društvu.

Savremena Srbija, najveći deo njenih građana i pripadnika političkih elita kulturu i umetnost ne prepoznaju kao izuzetan razvojni resurs u mnogim aspektima: kulturnom, prosvetnom, naučnom, umetničkom, demokratskom, privrednom, turističkom… Stoga i ne treba da čudi da se udeo kulture u nacionalnom budžetu već čitav niz godina meri promilima usled čega je Srbija na dnu lestvice evropskih država u smislu izdvajanja za kulturu.
 
Potrebno je iznova i iznova ponavljati kako je za razliku od svih limitiranih prirodnih bogatstava, kulturno nasleđe jedini nepresušni, ali i neobnovljivi resurs. Podsetimo se samo toga kako je upravo kultura ona oblast koja nastupa prva, a koja se u turbulentnim vremenima poslednja povlači. 

Kulturno nasleđe, u sva tri svoja pojavna oblika (pokretno, nepokretno i nematerijalno) ne predstavlja samo suštinsko pitanje identiteta jednog demokratskog društva, već upravo resurs i snažno izvorište informacija, znanja, veština, iskustava, ideja, praksi, stvaralačkih pregnuća. Srbija, kao mala, ali stara evropska država, nije u posedu informacija koje bi se odnosile na bogatstvo i različitost sopstvenog kulturnog nasleđa. Drugim rečima, Srbija ne zna sa čime raspolaže kada je u pitanju kulturna baština. Primera za to je zaista mnogo. Baštineći izuzetno povoljan geostrategijski položaj Srbija je tokom prethodnih vekova bila akter mnogih značajnih istorijskih procesa koji su svoj materijalni trag ostavili u brojnim spomenicima kulture (pokretnim i/ili nepokretnim). To izuzetno bogatstvo kulturne baštine (arheološki lokaliteti, prostorne kulturno-istorijske celine, bogomolje, utvrđenja, javni spomenici, bojišta, vojni memorijali i mesta stradanja, arhivi, biblioteke, muzeji, galerije i dr.) čine Srbiju prepoznatljivom i atraktivnom u evropskim i svetskim okvirima.

Burna i veoma dinamična istorija, veliki broj značajnih ličnosti i događaja obeležili su prošlost naše zemlje u prethodnih bezmalo hiljadu godina. Zaštita kulturnog nasleđa, stoga, ne počinje i ne okončava se u okvirima ona četiri poznata elementa (prikupljanje, čuvanje, stručna obrada i davanje na korišćenje), već svoju praktičnu primenu ima upravo u oblasti obrazovanja, nauke i privrede. Turobna slika stanja u kulturi u Srbiji nije nešto sa čime bi trebalo da se kao društvo pomirimo. Više nego ikada ranije neophodno je da se prenemo i počnemo da se odgovorno, stručno, kreativno i razvojno odnosimo prema kulturi i umetnosti. Za to raspolažemo svim potrebnim kapacitetima (ustanovama kulture, udruženjima, stručnjacima, stvaraocima, znanjima i brojnim primerima dobre prakse).   

Kakav je odnos obrazovanja i kulture u nas i da li se država jednako (loše?) ponaša prema oba stuba nacionalnog opstanka?
 
Kao neko ko, pre svega na osnovu činjenice da ima dva školarca u kući, sa velikim interesovanjem prati dešavanja u oblasti obrazovanja mogu da zaključim kako je stanje u prosveti kod nas podjednako zabrinjavajuće, baš kao i u oblasti kulture. Brojni sistemski diskontinuiteti, pokušaji reformi obrazovnog sistema, katastrofalno kadriranje, višedecenijsko sistematsko i vrednosno urušavanje prosvete dovelo je do stanja duha u nas koji se ogleda u tome da se znanje ne ceni, a da se do diploma lako može doći uz minimalan trud ili čak i zaobilaznim putevima. 


Učenje i sticanje znanja u Srbiji više nije nešto poželjno. To već odavno nije pokazatelj nečije uspešnosti i odgovornosti, već je, strahujem, u velikoj defanzivi pred potpuno pomahnitalim i sveprisutnim pojavama poput rijaliti programa, javno izražavanog prostakluka, različitih oblika kriminala, korupcije, afirmacije lake zabave… Sveukupan javni prostor u našoj zemlji kontaminiran je svojevrsnim anti-vrednostima, destruktivnim događajima, procesima i ličnostima koje svakodnevno razgrađuju u poslednje ostatke zdravog društva. Čini mi se da se nalazimo u svojevrsnom ratu sa znanjem (prosvetom i naukom), kulturom i umetnošću, vođeni neobičnom potrebom da te oblasti potpuno zatremo u našem društvu. Možda je ova ocena isuviše oštra, ali zaista ne znam kako bismo drugačije opisali stanje u kome se u Srbiji u prethodnim godinama nalaze te oblasti. Ni malo nisam defetista, pesimista ili neko ko se lako predaje. Naprotiv. Međutim, u poslednje vreme me drži utisak kako se procesi koji su te oblasti u prethodnim godinama i decenijama doveli u egzistencijalnu krizu samo ubrzavaju.  Prosveta, nauka, kultura i umetnost neraskidivo su povezane, isprepletane i neobično zanimljivo umrežene. U savremenim demokratijama one su definisane kao jedan o glavnih razvojnih resursa u mnogim aspektima.

Dozvolite mi da ukažem na samo jedan primer iz ličnog profesionalnog iskustva. Narodna biblioteka Srbije predstavlja najveću riznicu pokretnog kulturnog nasleđa u ovom delu Evrope koja obuhvata oko 95 dužnih kilometara građe! Frapantan podatak, zar ne? Uistinu jeste. To je i podatak za ponos.  No, neko će kazati kako je to samo još jedna u nizu velikih ustanova kulture u oblasti integralne zaštite kulturne baštine, drugim rečima skupina depoa u kojima se čuva mnogo ,,starog papiraˮ. Verujte mi da ne preterujem kada to govorim budući da sam tokom obavljanja dužnosti upravnika te ustanove povremeno bio u prilici da slušam takve stavove i da im se otvoreno i odlučno suprotstavljam. Nacionalna biblioteka jedne zemlje je pre svega najveća kolekcija informacija, znanja i praksi koja može (ako joj se pruži prilika) da da odlučujući doprinos uspešnosti prosvetnog sistema, ali i privrede i to u brojnim aspektima. Sa više od dve stotine hiljada korisnika i posetilaca godišnje, mahom mladih, ona je ujedno i najdinamičnija multifunkcionalna ustanova u nas.

Dakle, šta je za nas NBS, osim što je skraćenica i za Narodnu banku Srbije)? Zdanje sa mnoštvom podzemnih depoa u kojima se čuvaju nekakve starine ili nepresušan resurs i građi i stručnjacima?  Uzgred budi rečeno, kada već pominjem skraćenicu koja je zajednička za dve značajne ustanove u našoj zemlji (Narodna biblioteka Srbije i Narodna banka Srbije) verujem da će se mnogi iznenaditi kada kažem da je vrednost onoga što se čuva u podzemnim depoima koji se nalaze na Vračarskom platou višestruko veća od svega što se nalazi u trezorima naše nacionalne banke. Kako sad pa to? Ostavimo vašim čitaocima da sami dođu do odgovora na tu tvrdnju.

Da li je bilo perioda u dvovekovnoj novijoj istoriji Srbije kada se kulturi i kulturnom razvoju poklanjalo više pažnje?

Naravno. Zaista ne bih voleo da ovaj naš razgovor poprimi pesimističan ton, iako se neretko setim reči nekih od svojih profesora sa Odeljenja za istoriju beogradskog Filozofskog fakulteta koji su nama studentima umeli da kažu kako oni od nas, koji se opredele da se bave nacionalnom prošlošću, treba da se pomire sa time da će vremenom postati, kako su naglašavali, ,,realni pesimistiˮ. U našoj ne tako davnoj prošlosti bilo je izuzetnih pojedinaca ali i pripadnika političkih elita koji su u punoj meri prepoznavali značaj i kapacitete kulture. Osim onih posve jedinstvenih, poput velikog Dositeja Obradovića koji je čitavim svojim pregnućem otpočeo proces reevropeizacije Srbije, pomenuo bih i neke delimično ili potpuno zaboravljene kao što su to bili Jovan Sterija Popović (u svojstvu osnivača Narodnog muzeja u Beogradu), Đura Daničić, Janko Šafarik, Stojan Novaković, Milan Đ. Milićević, Mihailo Gavrilović, Mihailo Valtrović, Jovan N. Tomić, Miloje Vasić, Milan Kašanin, Lazar Trifunović… Bojim se da su neka od tih imena i za deo naših čitalaca nedovoljno poznata. Eto poziva da se potrudimo i obnovimo svoja znanja o njima budući da oni to uistinu zaslužuju.


Kada govorimo o odnosu države prema kulturi i primerima dobre prakse u prošlosti tu nas iskustvo vodi kad razdoblju socijalističke Jugoslavije. ,,Titova Jugoslavijaˮ, kako bismo to razdoblje istorije naše domovine mogli žargonski nazvati, poklanjala je znatnu pažnju kulturi, i to na različite načine. U početku su bili vidljivi donekle represivni stavovi i postupci da bi relativno brzo, nakon raskida sa Informbiroom, jugoslovenska politička elita veoma dobro prepoznala značaj kulture i umetnosti u repozicioniranju zemlje na međunarodnoj sceni. Ta sposobnost manjka političarima koji su obeležili poslednjih četvrt veka na našim prostorima. Materijalni tragovi jugoslovenske kulturne politike (mi danas, na nesreću, ne možemo govoriti o postojanju kulturne politike u Srbiji) ogledaju se u osnivanju brojnih ustanova kulture, opsežnim zahvatima u oblasti integralne zaštite kulturnog nasleđa, mnogim umetničkim manifestacijama i pojavi izuzetnih stvaralaca, velikim arheološkim otkrićima…
Podsetimo se samo na činjenicu da je tokom perioda socijalističke Jugoslavije podignuto nekoliko namenski građenih objekata za potrebe ustanova kulture i to: Muzej savremene umetnosti u Beogradu, Narodna biblioteka Srbije, Muzej ,,25. majˮ, Muzej savremene umetnosti Vojvodine, Spomen-zbirka Pavla Beljanskog u Novom Sadu, Spomen-muzej ,,21. oktobarˮ u Kragujevcu i brojni drugi. Ukoliko bismo pokušali da napravimo poređenje između SFR Jugoslavije i Republike Srbije u tom smislu došli bismo, na primer, do sledećeg saznanja: zdanje Narodnog muzeja u Beogradu (nenamenski objekat nekadašnje Uprave fondova iz 1903. godine) zatvoreno je zbog rekonstrukcije već četrnaest godina. Sa druge strane, potpuno nova namenska zgrada za potrebe Narodne biblioteke Srbije (površine 24.000 m2) podignuta je za svega šest godina i to od 1966. do 1972. Drugim rečima, savremenoj Srbiji ne polazi za rukom da rekonstruiše objekat nacionalnog muzeja, dok je socijalistička Jugoslavija iz temelja sagradila namensku građevinu impresivnog gabarita i izuzetne arhitektonske vrednosti.

Koji su preduslovi za to da kultura postane jedan od resursa nacionalnog razvoja?

Odgovor na to vaše pitanje, pre svega, nalazi se u temeljnom poznavanju kapaciteta u oblasti kulturnog nasleđa, kao i najznačajnijih tokova i stvaralaca i oblasti umetnosti. Na tom znanju temelji se i savremen sistem u oblasti kulture i umetnosti kojim mi ne raspolažemo ni u naznakama, odgovarajuća državna finansijska i druga logistička podrška, insistiranje na profesionalizmu, rezultatima, povlačenje politike iz tih oblasti…
Uspostavljanje sistema u oblasti kulture i umetnosti nije nešto nedostižno. Ponavljam da naša zemlja raspolaže svim neophodnim preduslovima za to. Pitanje je samo da li oni, koji su od nas građana izabrani da donose odluke zarad dobrobiti svih, raspolažu znanjima i vizijom razvoja zemlje iz čega bi proistekao i odgovoran odnos prema kulturi.

Dejan Ristić, Autor fotogragije: Rastko Šurdić

Da li je odnos vlasti prema kulturi pokazatelj i njenog odnosa prema građanima i da li se slažete da vlast koja želi dobro svom stanovništvu treba da omogućava razvoj njegovih kulturnih i obrazovnih potreba i ustanova? Da li je to slučaj u Srbiji?

Lakonski govoreći: da i ne!
,,Daˮ – odnos političkih elita u svakoj državi prema kulturi ekvivalent je njihovog odnosa prema sopstvenim građanima. Polazeći od premise da svaka politička elita deluje kako bi ostvarila dobrobit za svoje građane verujem da bi i u Srbiji situacija trebalo da bude slična.
,,Neˮ – osim lepih želja, neophodno je i znanje, iskustvo, profesionalizam, integritet… Jednom rečju, delovanje u isključivom javnom i opštem interesu. Posebno u oblasti kulture. U kojoj meri je to kod nas slučaj najbolje možemo sami da zaključimo na osnovu stanja u kulturi.

Da li relativno siromaštvo jednog društva predstavlja ograničavajući činilac za ulaganja u razvoj kulture i umetnosti?

To je stara i potpuno ofucana floskula koju političari, kako kod nas tako i u drugim zemljama, često koriste kako bi izbegli da daju odgovore na pitanja koja se odnose na nebrigu o kulturi ili propuste koji se često čine. Odgovor na vaše pitanje trebalo bi da bude kratak i jasan: Naprotiv! 


Demokratska društva i njihove političke elite trebalo bi da jasno prepoznaju značaj kulture i umetnosti za svakog građanina, sve društvene grupe, kao i za državu u celini. U našem slučaju isuviše često se radi o rudimentarnom prepoznavanju značaja kulture koje se lako može prepoznati u brojnim prigodnim obraćanjima i izjavama. Kada na to dodate manjak znanja i iskustva, izostanak strateškog dokumenta i vizija, mehanizama za postizanje utvrđenih ciljeva, neprofesionalizam, neretko i amaterizam, neodgovornost i nepotizam, onda situacija poprima obrise koje možemo da nazremo i u našem slučaju. To nikako ne treba da znači da kod nas nema i brojnih primera dobre prakse, ali oni predstavljaju incident, a ne pravilo i posledicu postojanja sistema u oblasti kulture.  

Narodna biblioteka Srbije, čiji ste upravnik bili, obnovila je veliki deo nacionalnog fonda uništenog u nemačkom bombardovanju i razaranju Beograda 1941. godine. Dokle se stiglo u tom poslu?

Daleko od očiju javnosti i bez sistemske podrške u tom segmentu stručnjaci Narodne biblioteke Srbije (osnovane daleke 1838. godine u Kragujevcu) već više od sedamdeset godina od okončanja Drugog svetskog rata istrajno i veoma profesionalno čuvaju i obogaćuju tu divnu riznicu našeg i svetskog kulturnog nasleđa.


Kada govorimo o obnovi nacionalnog fonda, koji je stradao u nacističkom bombardovanju Beograda 6. i 7. aprila 1941. godine, može se kazati kako je najveći deo te zbirke već obnovljen. Ono što se, na žalost svih nas, nikada ponovo neće naći pod svodovima živopisnog zdanja na Vračarskom platou jesu najznačajniji delovi nacionalnog fonda (srednjovekovni i orijentalni rukopisi, kartografska, grafička, foto zbirka, lične biblioteke, legati i biblioteke-celine). No, potraga za i dalje nedostajućim delovima nacionalnog fonda nikada ne može biti prekinuta. Ona će, verujem, trajati sve dotle dokle god u Srbiji postoji i poslednji bibliotekar.

Ove godine navršava se osam vekova od nastanka srednjovekovne srpske države. Malo zemalja u svetu može da se pohvali tim podatkom. Kako ćemo obeležiti taj znajan datum u istoriji srpskog naroda?  

Bogata, burna i veoma zanimljiva prošlost Srbije kao jednu od svojih posledica ima i činjenicu da se tokom svake kalendarske godine navršavaju godišnjice nekih važnih istorijskih događaja ili ličnosti. U pravu ste kada kažete da se ove godine navršava jedan izuzetan jubilej – 800. godišnjica državnosti Srbije (imajući u vidu da je čin međunarodnog priznanja jedne zemlje u srednjem veku predstaljalo proglašenje njenog vladara kraljem ili carem).  Pravilno ste se izrazili kada ste iskoristili reč ,,navršavaˮ budući da, kako stvari stoje (a već je prošlo pola ove jubilarne godine), Srbija za sada ne pokazuje nameru da zvanično ,,obeležiˮ osam vekova sopstvene državnosti. Ovde stavljam na stranu projekat RTS koji podrazumeva snimanje igrane serije.  

To, istina, ne bi trebalo da nas posebno čudi.  Setimo se samo da je Srbija čitave 2013. godine do iznemoglosti obeležavala 1700. godišnjicu Milanskog edikta, ali ne i 900. godišnjicu rođenja utemeljivača sopstvene države Stefana Nemanje. Samo su dve ustanove kulture te godine posvetile dužnu pažnju jubileju Stefana Nemanje – Narodni muzej u Beogradu i Narodna biblioteka Srbije. Svi ostali pokazali su neobičnu opčinjenost Konstantinovim ediktom te je na obeležavanje tog jubileja, prema zvaničnim podacima, utrošeno oko pet miliona evra. Kako bismo razumeli o koliko značajnoj sumi se radi podsetio bih na to da se isti iznos sredstava, na godišnjem nivou, obezbeđuje radi pružanja podrške u svim oblastima savremenog stvaralaštva.  Podsetio bih da se za nekoliko dana, tačnije 25. jula, navršava i 200. godišnjica tragične smrti utemeljivača novovekovne srpske države – vožda Karađorđa. Ako mi dozvolite da pretpostavim, forma će biti zadovoljena time što će neki član Vlade, uz vojne počasti, položiti venac na voždov sarkofag koji se nalazi u crkvi Svetog Đorđa Pobedonosca na Oplencu u Topoli…
Kratko i jasno, moglo bi se kazati: Toliko od nas… potomaka…

Poslednjih godina, posebno Vašim izuzetnim ličnim zalaganjem, poboljšano je stanje vojnih memorijala i mesta stradanja. Kako ocenjujete nivo kulture sećanja u nas i možete li dati neku paralelu s drugim narodama i državama kad je reč o uređenju vojnih memorijala i mesta stradanja?

Kultura sećanja kod nas nejčešće je prisutna kroz manifestacione i/ili prigodne umetničke programe i zvanična obraćanja – drugim rečima, po mom mišljenju, kroz aktivnosti koje mimoilaze suštinu i nemaju odgovarajući efekat. Čini mi se da se mi sasvim zadovoljavamo tim javnim demonstracijama privrženosti našim tradicijama, bez da se podrobnije obavestimo o uzrocima, toku, posledicama i učesnicima značajnih istorijskih događaja. Kada govorimo o događajima iz razdoblja Prvog i Drugog svetskog rata deluje mi, čak, da smo nekako dominantno matematički nastrojeni, odnosno da smo fokusirani na brojeve (učesnika, ranjenih, izbeglih, stradalih), a ne na njihovu individualizaciju. Kao da smo opčinjeni brojkama koje su, uistinu, velike i strašne za jedan malobrojan narod poput našeg koji je u oba svetska rata iskazao izuzetno junaštvo, ali i podneo ogromne žrtve.


Kultura sećanja zasniva se na znanju, saosećanju, pijetetu i dostojanstvu u svim njenim aspektima, počev od odgovorne, stručne i sistemske brige o vojnim memorijalima i mestima stradanja. Srbija je prethodnih godina u tom smislu učinila i neke značajne pozitivne korake, ali je još puno posla pred svima nama. Potrebno je, pre svega, ponovo uspostaviti bazu podataka o vojnim memorijalima i mestima stradanja, aktivnije uključiti službu zaštite kulturnog nasleđa, prosvetne ustanove, naučne institute i sredstva javnog informisanja, kao i primeniti propise koji regulišu tu oblast. Takođe, verujem da je neophodno da se kultura sećanja kod nas uspostavi na objektivnom i potpunom sagledavanju različitih događaja, procesa i ličnosti iz prošlosti, kako bismo se oslobodili balasta stereotipa kojima i dalje prečesto robujemo.

Naša istorija je duga, bogata i slavna, ali je ona istovremeno turbulentna i teška. Vreme je da nacionalnu istoriju konačno počnemo da sagledavamo u svoj njenoj celokupnosti, bez otvorenog revizionizma i brutalnog falsifikovanja (posebno razdoblja Drugog svetskog rata). Istorija može i treba da bude dobra učiteljica. Ona je stroga, ali pravična. Na nama je da odlučimo da li ćemo biti ,,odlikašiˮ ili ,,ponavljačiˮ.

Izvor: http://www.odbrana.mod.gov.rs

Zoran Todorović
Zoran Todorović
Osnivač „Pokazivača“. Tvorac novakovanja. Čovek koji od života želi sve ili ništa, a trenutno živi negde između.