fbpx
spot_img

Драган Ристић, двоструки Параолимпијски шампион

Исписао дијаболом историју

Леворуки стрелац Драган Ристић освојио два златна одличја и оборио параолимпијски рекорд. О првим корацима у стрељаштву и развојном путу прича његов тренер и отац Томислав. 

Будуће књиге историје олимпијског спорта у Србији почеће именом Крагујевчанина Драгана Ристића, члана Стрељачког клуба „Чика Мата ” који је у Токију освојио две златне медаље у појединачном спорту. Драганче је на Параолимпијским играма освојио злато у дисциплинама: ваздушна пушка на десет метара и у дисциплини малокалибарка на 50 метара, класа СХ2, оборивши параолимпијски рекорд са резултатом 252,7 кругова.

Пред одлазак у далеки Јапан на прво велико такмичење ове године био је самуверен, али и опрезан.

“Очекујем као и на сваком такмичењу улазак у финале и борбу за медаљу! Која ће бити, видећемо. Због короне прошле године нисам одлазио на велика такмичења, а ове године сам имао само два осредњег квалитета. Не знам у каквој су ми форми конкуренти за медаље. Ове године репрезентација Србије је доста радила, имали смо изванредне припреме у Крагујевцу и Новом Саду. Морам да напоменем да данас град Крагујевац има најбољу стрељану у просторијама Друге гимназије на простору бивше Југославије. Захваљујући тој привелегији имао сам могућност тренирања преко целе године, а не само од априла до септембра као на почетку моје карије”, каже Драган.

Оправдао очекивања

Ристић је донео прву златну медаљу за Србију на овим недавно завршеним Параолимпијским играма у Токију. Ваздушном пушком на десет метара у квалификацијама је имао трећи резултат, али је у финалу успео да га поправи и остави све ривале иза себе. Агенције су преносиле његово реаговање:
Право злато, прокоментарисао је уз осмех, а потом су га преплавиле емоције и у сузама је захвалио свима који су били уз њега, нарочито породици.

“За долажење до овог циља потребна је велика екипа, породица на првом месту. Хвала им много, хвала мом клубу. Поздрав за мог оца који је био мој први асистент на почетку, хвала породици, супрузи, сину, хвала свима, целој Србији“, изјавио је шампион.

После првог злата уследила је кратка вест, али очекивана. Драган Ристић освојио је још једну златну медаљу на Параолимпијским играма, овог пута у дисциплини ваздушна пушка 50 метара, Класа СХ2.

Повратак параолимпијске репрезентације из Токија очекивао се у уторак пре подне, а долазак у Крагујевац око поднева. Све новости у вези повратка добијали смо од Томислава Ристића, Драгановог оца и Мике Стефановића, прослављеног стрелца „Чика Мате”.

Двориште и кући Драгана Ристића у Сушици већ недељу дана красе две Српске тробојке. Једну је поставила супруга Снежана, другу поносни отац Тома.

“У Србији има седам инвалида стрелаца са пушком и пиштољем, у Кини их има десет милиона. За нас, сем Европљана, сви мисле да смо Руси, нису ни чули за нас. Јесте један, али злата вредан! Да би се освојила медаља на такмичењима на којима инвалиди наступају најчешће после дугих путовања без одмора, излазећи из комбија право на стрелиште, и дати све од себе, стрелац мора да има срце, каже Тома, и показује успомену са првог Драгановог дружења са серијском „заставином” ваздушном пушком у дворишту у Ратковићу. Да би постао олимпијски шампион сместио је 84 хица у само једну рупу од девет милиметара ваздушном пушком, а у петодинарку хицима малог калибра. У основном делу пуца се 60 хитаца, а у финалу још 24. Користио је чешку муницију”, прича отац Тома.

Он спомиње да је уз Драганчета све време био Владимир Пајић, син селектора Ненада Пајића, као асистент и тренер. Такмичења свог детета на Олимпијади пратио је преко ТВ-а у Ратковићу. На стрелиште је увек морао да иде у колицима, организатори нису дозвољавали контакт. Само један минут пред конферецију су дозвољавали такмичару да буде без маске код давања интервјуа. За такмичење у ваздушној пушци отац Тома није се секирао јер је то такмичење у затвореној просторији. Већ за такмичење под ведрим небом имао је бојазан какав је ветар. Кад је јак ветар стрелац може и да се не снађе. Али, био је растерећен у новом надметању, јер је већ освојио златну медаљу. Имао је среће, падала је кишица, није било ветра. Имао је светски рекорд из Осијека и тако је надмашио свој рекорд из основног дела за три круга. У финале је ушао убедљиво први са четири круга више од другопласираног, а седам кругова више од осмопласираног.

Тома је молио бога да је Драган послушао његов савет да једе само рибу! Када је видео да се у оба такмичења одвојио за цео круг од другопласираног знао је да је успео. Конкуренти су морали њега да јуре, а кад си под притиском то је друга песма. Човек кад се преједе не може да пуца добро. Тома је ћутао и гледао све док се не заврши финале, а онда одврнуо свог „грундинга” и пустио Радио „Левач”, пробудио цело село које је дошло на част. Навикао их је још од његових првих успеха у Турској, Француској и Загребу.

“Са Драганом сам већ петнаест година у стрељаштву, 250 дана годишње. Знам га у душу кад пуца. Можда би га моје емоције узнемириле. Али, он је толико добро пуцао у Токију, да не би било таквих проблема”, говори Тома.

Један дан тренинга за Олимпијаду

Томислав живи у селу Ратковић, Драган у кући са леве стране Петровачког потока. На питање кад да дође по њега, Драган каже: „Ћале дођи око десет сати.” Повезе га колима и у стрељани су око пола једанаест. Ту су до пола један. Ако је ваздушна пушка врате је у сошку, малокалибарску лепо очисте и после тога заједно прошетају око сат времена. Код Драгана у кући су око пола два, где попију сок, попричају и то је то.

Прво су Драгану помогли радници „Енергетике”, са директором Николом Петровићем, па „Житопродукт” и представништво продаје „фолксвагенових возила у Крагујевцу. Сав новац смо потрошили на муницију. У почетку је са маликолибарском пушком гађао са муницијом до које дођемо, а после упуцавања у Бирмингему (два пута) користио је ону коју су му препоручили.

Са том муницијом „Тенекс професионал” је пуцао и у Токију. Драган је до пре две године носио „куртову” јакну, а сада носи упола јефтинију јакну индијског произвођача. Сталак са опругом купили смо 2012. године од аустријског произвођача и потпуно му одговара и на техничким контролама на такмичењима је савитљивост неприкосновена у задатим толеранцијама. За Олимијаду је први пут испод јакне обукао гланц нов летњи џемпер који је у кеси стајао осам година, јер је обично облачио зимски џемпер, прича нам Тома.

Драган је рођен 10. септембра 1978. године у Крагујевцу од мајке Добриле и оца Томислава. Рођени је Палилулац и живео је у Улици Боже Петровића број 19. Основну школу завршио је у „Моми Станојловићу”, у чијем дворишту је временом постао сјајни баскетар и просечан фудбалер. Полотехничку школу је завршио 1997. године и уписао се на Машински факултет у Крагујевцу. Полагао је колоквијуме и положио је један испит.

Волео је баскет и имао је своју тројку коју је ретко ко могао да победи на стадиону код Старе амбуланте, или како кажу, код подрумчета. Као млађег омладинца отац Тома водио га је у Фудбалски клуб „Славија”, где је он завршавао фудбалску каријеру. Добио је шансу у Фудбалском клубу „Младост” из очевог села Ратковић. Играо је као доста млад у првом тиму, по левој страни у нападу.

Мој Драган је био левоног, а сад је леворук јер пуца левом руком. Слушао је код куће „Рибљу чорбу” и обожавао Бору. У атмосфери очекиване агресије и бомбардовања одлучује у марту 99. године да одслужи војни рок и стави се отаџбини на располагање. Вукло га је да иде. Требало је да оде на аеродром Голубовци. После испраћаја у војску, пет дана пре бомбардовања, возећи кући нашу „заставу 128”, он и ја доживели смо несрећу код раскрнице „Шест топола”. Окресао је десном страном возила прва два кестена и ударио у трећи.

Од силине удараца излетео је кроз шофер шајбну и одлетео двадесетак метара до бурегџијске радње. Ауто се од јачине ударца окренуо у супротном смеру. Драгана је пронашао бурегџија око 4 и 15 ујутру и позвао Хитну помоћ која га је превезла у Београд. Повредио је вратни пршљен, поломио бутну кост, смрскао десну шаку…

Пребачен је одмах на Бањицу. Наш човек из Лужница Слободан Славковић, директор Ортопедске клинике, дозволио је да останем са њим све време до Нове 2020. године. Само три дана нисам био са њим за девет месеци.

Изашли смо и ја ступим у везу са мојим фудбалским колегом Милошком, председником Општине у Младеновцу који нам је омогућио лечење у бањи Селтерс. Социјално га је послало у Рибарску бању. Опоровак и бањско лечење је трајало 13 месеци. Одмах после опоравка напустио је Палилуле, где је живео код деде Миодрага и бабе Драгане Ћулић и преселио се у Улицу Саве Ковачевића у центру”, сећа се Тома.

Од Драгана може нешто да буде

Крајем 2004. године Драган се учланио у УПИК „Шумадија” која је тада организовала игре за своје чланове: пикадо, шах стрељаштво… У Ратковићу је почео ваздушном пушком да шара по огради и са два војника који су му били додељени ишао на такмичење у Краљево и Врњачку бању. Тома је први пут са Драганом отишао 2007. године у Ћуприју на такмичење „Лиге параплегичара”. Ту га је позвао селектор Ненад Пајић који му је рекао „Од Драгана може нешто да буде у стрељаштву”.

Видео је шансу за свог сина. Од тада свуда је са њим, на тренуингу и на такмичењима, где се може! Неслагање око оружја у „Шумадији”, па и у „Крагују” одводе га у Смедерево, где наступа за УПИК „Р 50” две године.

“Тај клуб нам је помогао да купимо прву пушку,„ФАЈНЕРБАУ” за 1.650 марака. Тренирали смо у „Чика Мати”. Вратили смо пушку 2009. године, а Драган је постао члан Стрељачког клуба „Чика Мата”. Добио је ваздушну пушку из које и данас мој шампион пуца, иако има још две пушке. Једну пушку је добио од Стрељачког савеза Србије, а другу од града Крагујевца”, говори Тома.

Драган је 2009. године у Турској стекао класификацију, а први пут у Француској пуцао је 600 кругова и то „свих 600 унутрашњих центара”. Следеће године у Загребу постаје светски првак и поставио је рекорд финала од 106,6 и стекао право за Олимпијаду у Лондону 2012. године. Игром случаја у фебруару 2012. изненада је преминула његова мајка Добрила. То је утицало на њега, али и на оца Тому који тврди да те године Драган ништа слабије није пуцао него што сада пуца. У тридесетом хицу имао је 10,1 и није успео да се врати, иако је до тада имао хице од 10, 6 до 10, 9.

Драган се ожено 2014. године Неном, а годину дана касније добио је сина Владимира.

Дуго малокалибарска пушка није била олимпијска дисциплина, па је 2016. године постала параолимијска дисциплина. Драган је пуцао на такмичењима малокалибарком, обичном пушком коју су он и отац сами саставили. Цев им је дао Стеван Плетикосић, кундак полукрив, стар 50 година су им дали Новосађани и прилагодили га за леворуког стрелца. Са том пушком Драган је поставио светски рекорд у Осијеку на Светском купу. На олимпијади у Рију Ласло Шурањи је освојио златну параолимпијску медаљу. Од сво града Бечеја добио је нову пушку, а своју је дао Драгану. После освојена три Светска купа одлази у Јужну Кореју 2018. Године, где је освојио три златне медаље у појединачној и екипној конкуренцији у лежећем ставу. У новембру је у Београду из ваздушне пушке освојио Европско првенство.

У Сиднеју 2019. поновио је успехе из Кореје освојио је сребрну медаљу ваздушном пушком, златну медаљу малокалибарском пушком. Ту је био први стрелац који је освојио квоту за параолимпијаду. Исте године постао је првак Европе и поставио нови светски рекорд финала. Сада се окитио са два злата и прославио своју земљу и град.

КАКО СУ СЕ УПОЗНАЛИ ДРАГАН И СНЕЖАНА

Љубав на први поглед

Драган се оженио Снежаном Страчински, незапосленом техничарком из Титела.

“Са Драганом ме је упознао 2014. године наш заједнички пријатељ параоломпијац Здравко Савановић. Здравко је дугогодишњи пријатељ мојих родитеља, који ме је позвао и предложио да се упознам са Драганом. У старту сам одговорила „не”. То је било непосредно после смрти моје мајке, била сам ван себе и нека упознавања, а комоли удаја, нису ми падали на памет. Неколико пута сам се чула телефоном са Драганом. Са Здравком сам отишла у Крагујевац са жељом да се упознамо и да се одмах вратим кући. Међутим, заљубљујемо се на први поглед венчали се 16. септембра. Добили смо 2015. године. Преселили смо се из кућу која је прилагођена Драгановим могућностима”, прича Снежана.

Иначе, Драган је одрастао у кући деде који је био војно лице са мајком која је поштовала војну дисциплину оца. Деда је био добитник октобарске награде града Крагујевца за рад у СУБНОР-у Шумадије и Крагујевца.

После одмора од месец дана Драган ће се са оцем припремати за Европско првенство у Норвешкој и освајање првих квота за параолимпијске игре у Паризу 2024. године. Надају се да ће Томислав ускоро добити лиценцу за тренера.

Miloš Ignjatović
Priređivač Šumadijskog ateljea. Fotoreporter ,,Blica'', ,,LID-'a'', ,,Sportskog žurnala'', ,,Svetlosti'', ,,KG novina'', ,,Politike''.