Mnoge istine ne prihvatimo sve dok nas život tome ne pouči.
Mnogo lepih misli smo pročitali, ali dok ih ne doživimo, ne postaju deo nas.
Još na fakultetu sam imala dve koleginice, jednu nisku debeljuškastu, drugu pravu mršavicu. Ali one su
se sebi sviđale baš takve kakve jesu. Nikad za svoj izgled ništa ružno nisu rekle, niti zbog izgleda bile
nesrećne, nezadovoljne, neraspoložene. Njihov hod, držanje i sve na njima je odisalo samopouzdanjem,
čvrstinom i emotivnom snagom.
Stav je onima koji bi možda na trenutak malo, ma samo malo pomislili da nisu savršeno građene,
poručivao – "PA ŠTA?"
Da, "pa šta"? Šta ako nisam savršene građe? Zašto je to toliko bitno?
"Koji si ti prost čovek, neznalica i primitivac kad me ceniš po izgledu. Meni se moj izgled savršeno
dopada i ja se osećam divno u svojoj koži."
Vremenom i svi ostali su počeli isto tako da ih gledaju, s poštovanjem. I svi su hteli da budu u njihovom
društvu.
Treća koleginica je bila savršene građe, kao vajana, ali se stalno zagledala da li je dobila koji milimetar u
struku, da li joj se pojavila još nevidljiva bubuljica, da li su joj uši postale klempave preko noći i tako u
beskraj. Ni o čemu nije pričala, nego o svom izgledu. Mladići bi je obično posle nedelju dana poznanstva
ostavljali, I ne samo mladići, od nje su počeli svi da beže.a ona nije shvatala zašto je to tako.
Naročito joj ništa nije bilo jasno kad su se u ove dve koleginice zaljubili najbolji frajeri, koji su im kasnije
postali savršeni muževi.
Tad sam shvatila da nije sve u izgledu, mnogo više je u srcu i glavi, što je super, jer ako ne možeš visinu,
težinu i ostale stvari dobijene genetikom da dovedeš do savršenstva, mozak i srce možeš..
Mozak i srce možeš da ispuniš savršenim stvarima.
